Стрпљење пут отвара
Свети владика Николај говорио је да је „обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење наш највећи и најтежи оригинални грех, праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити…”
Све има своје време. Све се збива и све постоји кад се за то прилике створе. Воће је слатко само кад је зрело. Од жита пуног зрна, кад оно сазри, прави се хлеб; од недозрелог жита хлеба нема, оно труне. А човек кад се прихвати посла којем није дорастао, под њим се често саломи...
Зато наш народ изатка пословицу: „Пре зоре не може да сване.”
Има и изреку: „Стрпљен – спасен.”
До циља долази и спасава се само онај ко има стрпљења и вере. Зато се за човека који нема стрпљења каже да је маловеран, да је малодушан. Он нестрпљењем показује своју духовну слабост.
Корак по корак
Стрпљења има онај који има смирења. Смирење се у човеку гради и из човека исходи. Оно је темељ и врлина и сваког доброг дела.
Стрпљење пут отвара; нестрпљење у маглу одводи.
Стрпљив човек промишља, разумом се руководи – он не губи време него тражи најбоље решење. Нестрпљив човек несвесно показује да је жртва гордости своје, он се страстима руководи; за њега је најважније да постигне задати циљ, не марећи колика је цена тога.
И свет на стрпљењу опстаје. Кад има реда и поретка, кад је све на свом месту. А то се у миру гради. Ако стрпљења нема, врата хаоса се отварају.
До циља се иде корак по корак. Слово по слово, и човек научи да чита. Разред по разред, и школу заврши. Бразда по бразда, и њиву узоре. Цигла по цигла, и кућу сагради. Степеница по степеница, и висине досегне...
Сећам се док смо деца били, кад дођемо у њиву коју треба обрадити или са ње летину убрати, уплашимо се великог посла који је потребно обавити. Мајка Јованка нас храбри: „ʼАјмо, ʼајмо, децо драга! Очи плашљивице, руке радинице...!” И заиста, како одмичемо, тако страх нестаје.
За све је потребно време и зато је нужно стрпљење. Време се не троши, оно се рационално користи. Јер без времена ни прилика нема. Зато није добро настојати да се време прескочи.
И биљци и човеку потребно је одговарајуће време да узрасте, да стаса.
Стрпљење се очекује од свих који одлучују. А цену нестрпљења плаћа и човек, и народ, и држава, па и сам свет.
Свети владика Николај (Велимировић), забринут над судбином свог српског народа, предочава сусрет с једним својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Описује како се читав тај њихов несвакидашњи разговор свео на заједнички покушај изналажења одговора на питање: који је то највећи, онај првородни српски грех? Највећи грех, из кога се потом шире и умножавају сви остали народни грехови, мане и недостаци. Грех који претходи сваком српском страдању, сваком паду и свакој пропасти.
Уследило је подсећање на страшна страдања српског народа кроз историју и, упркос славној прошлости, на неке тешко схватљиве падове (као што су убиства владара), учињене под српским именом.
А онда је саговорник Светог владике Николаја рекао: „Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење.”
Тајновидац из Лелића сагласио се са својим саговорником, па доцније, подсећајући се тог сусрета, пише: „Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити…”
Притом Свети владика Николај напомиње да нестрпљење није супротност стрпљењу, већ мудрости.
Стратегија и осмишљене акције
И то је, кроз своју историју, показао српски народ. Када је средином 15. века изгубио своју државу и пао у ропство, није изгубио свест о томе ко је, шта је његово, које вредности мора чувати и да не сме губити наду да ће се ослободити из ропства и да ће поново имати своју државу. Стрпљиво, из генерације у генерацију, подносио је све тешкоће и чекао прилику када ће се ослободити. И дочекао је да у 19. веку обнови своју државу, а да почетком 20. века дефинитивно ослободи све своје крајеве.
Сведоци смо и у нашем времену, у државној политици појединих напредних земаља препознајемо „стратешко стрпљење”. Погледајмо како Кина, и стратешки и стрпљиво, у много чему преузима водећу улогу у свету; погледајмо како Русија стрпљиво одолева провокацијама злокобних сила са Запада...
Стрпљење није пасивност, него претходница акције. Осмишљене акције.
