Жорж Фејдо је бесмртан
Париска „Буба у уху” измештена је на планину за време Божића, подвлачећи тако ексклузивитет боравка у неком скијашком центру, асоцирајући на одушевљење, богатство, али и већу шансу да љубавници не буду лако откривени
Рођен у Паризу, у кући оца писца и Жорж Фејдо и сам се рано заинтересовао за писану реч, позориште и глуму, писао је позоришне колумне, режирао своје (и туђе) комаде, сликао, глумио, али био и страсни коцкар, љубитељ разних авантура, па и колекционар дела импресионистичких сликара с којима се дружио. Започео је с драмским монолозима и једночинкама, а онда је уследио низ дела која су му донела велики успех: Кројач за даме, Господин ловац, Хотел „Слободан промет”, У сосу, Ћуран, Дама из Максима, Буба у уху, Не шетај се гола... И тако 39 драма за 35 година књижевног рада. Одбијен 1926, већ 1941. улази на репертоар позоришта, упркос штампи, која често замера режисерима на једноставности, уздржљивости појединих поставки, говорећи како „покрећу машину на празно”, Фејдо опстаје захваљујући аплаузима публике и постаје бесмртан. Поставља се питање колику слободу Фејдоова дела могу имати. Костими, амбијент и музика актуелизују комад, а да притом ни запета не сме да се помери. Скоро сва ова дела и данас се изводе. Фејдо као аутор водвиља био је самоук, али је у свакој прилици слушао и упијао различите приче, породичне, кафанске и глумачке, читао различите позоришне комаде, бележио и много и стално писао. Његове комаде одликују занимљиви заплети, шаљиви монолози, забавни и духовити обрти и досетке, комичне ситуације, радост игре и због свега тога је један од најомиљенијих позоришних аутора, како публике, тако и режисера, називан „краљем водвиља”. Његова Буба у уху, настала 1907. године, и данас је на репертоару многих позоришта, у Паризу се сада игра на сцени Комеди франсез, у Сали Ришеље, основаној 1680. године наредбом краља Луја Четрнаестог и првом представом, Расиновом Федром.
Ова представа постављена је септембра 2019. и биће на репертоару Комеди франсез до првог јануара 2024. године. Режију потписује Лило Баур (1958), швајцарска глумица која је дуго сарађивала с Питером Бруком, једним од најпознатијих режисера 20. века. Глумила је у позоришту и на филму, а широм света поставља различите комаде и оперске представе, а у Комеди франсез сарађује с трупом овога позоришта. Игра се у некој врсти матинеа, од 14 часова, пред препуном салом. „Наша” Буба у уху играна је 44 године или 1.600 пута на сцени ЈДП, од 1971, као дипломска представа Љубише Ристића. Кроз представу је прошло десетине глумаца, неки су прерано завршили овоземаљски живот, неке је пут одвео на друге стране, али од првог до последњег извођења остала је чувена „четворка”, Рада Ђуричин, Бранка Петрић, Власта Велисављевић и Никола Симић. Наша представа је живља, динамичнија, има више покрета, јурњаве и трчања, па је зато можда и смешнија.
Зaнимљиво је да је у овој „француској Буби” редитељка Лило Баур сидро смешта у 1960, ван уобичајеног париског амбијента, са свим одликама стила тога времена, елеганције, гардеробе, опреме стана и хотела, такође и избором музике. Измештена је на планину за време Божића, подвлачећи тако ексклузивитет боравка у неком скијашком центру, асоцирајући на одушевљење, богатство, али и већу шансу да љубавници не буду лако откривени. Ту је и велики прозор кроз који се непосредно види снег и скијаши који крај њега на скијама нехајно пролазе. Тиме се постиже контраст вруће–хладно, односно између спољашње пријатности и склада зимског пејзажа и хистерије у апартману.
Жорж Фејдо је поживео само 56 година, али бурних. На гробљу Монмартр, трећем по величини у Паризу, после Пер Лашеза и Момпарнаса, авенија бр. 30, спава вечним сном у друштву великана: Емила Золе и Алфреда де Вињија, Стендала и Диме Сина, Дебисија и Де Либа, Едгара Деге и Фукоа, Офенбаха и браће Гонкур, али и Далиде и Нижинског... Ово је место вечне тишине и необичне лепоте, где живот стоји, а сећања живе. Париз је познат по уметности готово свега, па чак и смрти и жалости. Гробља су тако постала поетична места, музеји на отвореном, где се сви путеви састају. Гробље Монмартр простире се на преко 10 хектара, шћућурено је на падини брежуљка Монмартр, са 21.500 гробницом и дивним парковским дрвећем и стаништем разних птица и дивљих мачака. Уређено је на месту некадашњег напуштеног каменолома гипса, у време Француске револуције у његовим шупљинама биле су масовне гробнице. Ово новије отворено је 1798. године. Преко једног дела гробља од 1888. године прелази метални градски мост Коленкур, с кога се може бацити поглед на један део овог необичног гробља, као покушај бекства у мир и тишину.
