Век руске емиграције у Србији

Од почетка рата у Украјини нови дом у Србији нашло је на хиљаде Руса и Украјинаца и историја по ко зна који пут доказује да се понавља. Шта ће Србији донети овај нови талас миграната још се не може предвидети, али се зато може истаћи шта је пре тачно сто година донело око 45.000 Руса, који су стигли у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

То је био број пристиглих емиграната из Русије, према процени Драга Делића, новинара и публицисте, аутора књиге „Српски Руси – један век руске емиграције у Србији, наслеђе и поуке из прошлости” (издање „Кључ издаваштва”). Како је објаснио, било је међу њима и Украјинаца, Јермена, али су се водили као Руси.

Још 20.000 продужило даље у Европу

– После грађанског рата у Русији, који је трајао готово три године, Лењинови комунисти поразили су Белу гарду и њени чланови с породицама расули су се по целом свету. Негде 90 одсто од 45.000 избеглих је прешло на територију данашње Србије у року од две-три године, јер су неки смештени у почетку у Словенији, Хрватској, Босни. Кроз Краљевину СХС рачуна се да је прошло још двадесетак хиљада Руса, који су отишли даље ка западној Европи. У друге европске земље расељено је готово милион Руса. Велике избегличке колоније постојале су у Француској, Белгији, на Малти, а део је отишао у Турску – рекао је Делић.

Аутор у књизи описује судбине оних Руса који су оставили велики траг у просвети, култури, архитектури, градитељству, здравству, науци, духовном и друштвеном животу ондашње Србије. Много тога су створили, основали и то је, како је рекао, постало не само руско наслеђе, већ и део српског наслеђа.

Посебну пажњу Делић је посветио генералу Петру Врангелу, последњем царском команданту Русије, јер је он одиграо велику улогу у спасавању више од 150.000 Руса.

– Одабрао је да живи у Србији. У Сремским Карловцима, где је имао малу, приватну резиденцију, живео је три-четири године, после тога отишао је у Брисел, где је умро под неразјашњеним околностима. Карловци су били незванична престоница Руса, јер је ту било и седиште Руске заграничне православне цркве. Све је то наравно било у договору с тадашњим краљем Александром и патријархом српским – подсетио је Делић.

Руси су оживели српске парохије, јер је наша земља у Првом светском рату изгубила 1.300.000 становника. Није било школованих и образованих људи у многим областима, па су Руси дошли као мелем на рану разореном српском бићу, како је приметио Жарко Димић, рецензент књиге.

– Они су обновили фрушкогорске манастире, затим светиње у околини Неготина, Трстеника. У манастир Тумане руски монаси донели су чудотворну икону Богородице Курске из 17. века – подсећа Делић, који износи и занимљиво мишљење да су многи веровали да су дошли привремено, али је историја удесила да им Србија ипак постане трајно седиште.

Неколико руских професора постали су чланови Српске академије наука, међу њима и Георгије Острогорски, највећи светски византолог; били су оснивачи машинских и славистичких института, угледни геолози, лекари... Архитекте Николај Краснов, Георгије Сајмолов, Роман Верховски, Валериј Сташевски, Виктор Лукомски направили су нека здања која су и данас градитељска ремек-дела.

Ирина Анастасијевић, професорка с Катедре за славистику с Филолошког факултета у Београду, истакла је да је долазак тако великог броја емиграната у Краљевину Југославију посебан феномен, јер Руси овде не само да су успели да преживе, већ и да се професионално остваре. Успели су да овде покрену чак и катедре на факултетима које тадашња Србија није имала. Она верује да је број придошлих био и већи, јер у Београду је постојала могућност да они добију документа и наставе према западној Европи. Овде је до 1923. године постојала Руска царска мисија и комисија за избеглице која је давала папире и правни статус. Основали су и обновили низ нових области које ондашња Србија није имала, посебно балет, оперу и стрип. Руси на челу с Јуријем Лобачовим основали су чувену Београдску школу стрипа.

Професорка Анастасијевић навела је да се у последње време, с обзиром на велики број Руса који су се у последње две године доселили у Србију, новинари често питају какав је нови талас емиграната и да ли ће се они задржати у Србији. Одговор на ово питање, поручила је, захтева временску дистанцу, али сматра и да је погрешно упоређивати два различита историјска момента.

Нови талас избеглица из 2022.

Ипак, аутор је последње, осмо поглавље књиге посветио најновијем таласу руске емиграције. Све што се сада догађа, по Делићу, знак је да нека важна питања из Другог светског рата нису решена. С друге стране, Руси су опет видели Србију као најпожељније место за живот, дошли су углавном људи запослени у сектору ИТ, консултантским услугама. Од почетка рата у Србији основано је око 5.000 привредних друштава и око 1.500 предузетничких радњи.

Предраг Савић, писац и адвокат, подсетио је на промоцији да су белогардејци направили капитална здања у српској архитектури, оставили кључ у просвети, науци, култури, уметности. Међу њима су били универзитетски професори, издавачи, писци, новинари, оперски певачи, балетски уметници, сликари, духовници... И прва козметичарка је у Београд стигла из Русије, као и први пилоти.

Архитекта и издавач

Адвокат Савић, заслужан за судску рехабилитацију Анатолија Ивановича Прицкера, једног од најважнијих издавача између два рата, подсетио је на дубок траг који је овај Рус, емигрант, оставио у Србији. Први је објавио преводе Иве Андрића на немачки језик, први објавио дела Десанке Максимовић, а у његовој „Новој просвети” један од уредника била је и Исидора Секулић. Међутим, данас у Србији мало људи зна за њега. Издавао је и лист „Панорама” из којег се сазнало да је почасни атаман руских донских козака у Србији био Бранислав Нушић.

Међу српским Русима посебно се истиче лик и дело архитекте Николаја Краснова, који је пројектовао многе нове зграде оног времена: од здања Владе Србије у Немањиној улици, спомен-дома на Виду и Зејтинлику до унутрашњег уређења Цркве Светог Ђорђа на Опленцу. Он је аутор и Његошеве заветне капеле подигнуте 1926. године на Ловћену, коју су седамдесетих година срушили.

Генерал који је поправљао ципеле

Милан Трпковић, уредник „Кључ издаваштва”, подсетио је да су Руси из емиграције стварали и у Сремским Карловцима, Белој Цркви, Панчеву, Новом Саду, Врњачкој Бањи... Он је као посебно дирљиву издвојио причу о руском генералу који када је дошао у Београд није могао одмах да нађе посао, па је отворио обућарску радњу у Таковској улици и до краја живота тиме се бавио. Руси су код нас имали и важну улогу у настанку стрипова, пре других Сергеј Лобачев.

Калмици и Палата Албанија

– Постојао је и део руске емиграције који није био православне вере. То су Калмици, изузетно вредан и радан народ, из Републике Калмикије, која се налази на југу европске Русије с око 300.000 становника. У Србији су били поштоване, веште занатлије за обраду дрвета. Палата Албанија подигнута је захваљујући труду Калмика. За први небодер у Србији и у Београду требало је ископати дубоке темеље од 12 метара и то су педантно урадили Калмици. У књизи је описано како су са својим коњима односили земљу, ништа није остало прљаво – подсетио је на промоцији Предраг Савић.

Пред крај Другог светског рата сви Калмици напустили су Србију, осим тројице, браће фудбалера Љаље и Бакуља Зољванов и Учура Куљдинова.