Vek ruske emigracije u Srbiji

Od početka rata u Ukrajini novi dom u Srbiji našlo je na hiljade Rusa i Ukrajinaca i istorija po ko zna koji put dokazuje da se ponavlja. Šta će Srbiji doneti ovaj novi talas migranata još se ne može predvideti, ali se zato može istaći šta je pre tačno sto godina donelo oko 45.000 Rusa, koji su stigli u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

To je bio broj pristiglih emigranata iz Rusije, prema proceni Draga Delića, novinara i publiciste, autora knjige „Srpski Rusi – jedan vek ruske emigracije u Srbiji, nasleđe i pouke iz prošlosti” (izdanje „Ključ izdavaštva”). Kako je objasnio, bilo je među njima i Ukrajinaca, Jermena, ali su se vodili kao Rusi.

Još 20.000 produžilo dalje u Evropu

– Posle građanskog rata u Rusiji, koji je trajao gotovo tri godine, Lenjinovi komunisti porazili su Belu gardu i njeni članovi s porodicama rasuli su se po celom svetu. Negde 90 odsto od 45.000 izbeglih je prešlo na teritoriju današnje Srbije u roku od dve-tri godine, jer su neki smešteni u početku u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni. Kroz Kraljevinu SHS računa se da je prošlo još dvadesetak hiljada Rusa, koji su otišli dalje ka zapadnoj Evropi. U druge evropske zemlje raseljeno je gotovo milion Rusa. Velike izbegličke kolonije postojale su u Francuskoj, Belgiji, na Malti, a deo je otišao u Tursku – rekao je Delić.

Autor u knjizi opisuje sudbine onih Rusa koji su ostavili veliki trag u prosveti, kulturi, arhitekturi, graditeljstvu, zdravstvu, nauci, duhovnom i društvenom životu ondašnje Srbije. Mnogo toga su stvorili, osnovali i to je, kako je rekao, postalo ne samo rusko nasleđe, već i deo srpskog nasleđa.

Posebnu pažnju Delić je posvetio generalu Petru Vrangelu, poslednjem carskom komandantu Rusije, jer je on odigrao veliku ulogu u spasavanju više od 150.000 Rusa.

– Odabrao je da živi u Srbiji. U Sremskim Karlovcima, gde je imao malu, privatnu rezidenciju, živeo je tri-četiri godine, posle toga otišao je u Brisel, gde je umro pod nerazjašnjenim okolnostima. Karlovci su bili nezvanična prestonica Rusa, jer je tu bilo i sedište Ruske zagranične pravoslavne crkve. Sve je to naravno bilo u dogovoru s tadašnjim kraljem Aleksandrom i patrijarhom srpskim – podsetio je Delić.

Rusi su oživeli srpske parohije, jer je naša zemlja u Prvom svetskom ratu izgubila 1.300.000 stanovnika. Nije bilo školovanih i obrazovanih ljudi u mnogim oblastima, pa su Rusi došli kao melem na ranu razorenom srpskom biću, kako je primetio Žarko Dimić, recenzent knjige.

– Oni su obnovili fruškogorske manastire, zatim svetinje u okolini Negotina, Trstenika. U manastir Tumane ruski monasi doneli su čudotvornu ikonu Bogorodice Kurske iz 17. veka – podseća Delić, koji iznosi i zanimljivo mišljenje da su mnogi verovali da su došli privremeno, ali je istorija udesila da im Srbija ipak postane trajno sedište.

Nekoliko ruskih profesora postali su članovi Srpske akademije nauka, među njima i Georgije Ostrogorski, najveći svetski vizantolog; bili su osnivači mašinskih i slavističkih instituta, ugledni geolozi, lekari... Arhitekte Nikolaj Krasnov, Georgije Sajmolov, Roman Verhovski, Valerij Staševski, Viktor Lukomski napravili su neka zdanja koja su i danas graditeljska remek-dela.

Irina Anastasijević, profesorka s Katedre za slavistiku s Filološkog fakulteta u Beogradu, istakla je da je dolazak tako velikog broja emigranata u Kraljevinu Jugoslaviju poseban fenomen, jer Rusi ovde ne samo da su uspeli da prežive, već i da se profesionalno ostvare. Uspeli su da ovde pokrenu čak i katedre na fakultetima koje tadašnja Srbija nije imala. Ona veruje da je broj pridošlih bio i veći, jer u Beogradu je postojala mogućnost da oni dobiju dokumenta i nastave prema zapadnoj Evropi. Ovde je do 1923. godine postojala Ruska carska misija i komisija za izbeglice koja je davala papire i pravni status. Osnovali su i obnovili niz novih oblasti koje ondašnja Srbija nije imala, posebno balet, operu i strip. Rusi na čelu s Jurijem Lobačovim osnovali su čuvenu Beogradsku školu stripa.

Profesorka Anastasijević navela je da se u poslednje vreme, s obzirom na veliki broj Rusa koji su se u poslednje dve godine doselili u Srbiju, novinari često pitaju kakav je novi talas emigranata i da li će se oni zadržati u Srbiji. Odgovor na ovo pitanje, poručila je, zahteva vremensku distancu, ali smatra i da je pogrešno upoređivati dva različita istorijska momenta.

Novi talas izbeglica iz 2022.

Ipak, autor je poslednje, osmo poglavlje knjige posvetio najnovijem talasu ruske emigracije. Sve što se sada događa, po Deliću, znak je da neka važna pitanja iz Drugog svetskog rata nisu rešena. S druge strane, Rusi su opet videli Srbiju kao najpoželjnije mesto za život, došli su uglavnom ljudi zaposleni u sektoru IT, konsultantskim uslugama. Od početka rata u Srbiji osnovano je oko 5.000 privrednih društava i oko 1.500 preduzetničkih radnji.

Predrag Savić, pisac i advokat, podsetio je na promociji da su belogardejci napravili kapitalna zdanja u srpskoj arhitekturi, ostavili ključ u prosveti, nauci, kulturi, umetnosti. Među njima su bili univerzitetski profesori, izdavači, pisci, novinari, operski pevači, baletski umetnici, slikari, duhovnici... I prva kozmetičarka je u Beograd stigla iz Rusije, kao i prvi piloti.

Arhitekta i izdavač

Advokat Savić, zaslužan za sudsku rehabilitaciju Anatolija Ivanoviča Prickera, jednog od najvažnijih izdavača između dva rata, podsetio je na dubok trag koji je ovaj Rus, emigrant, ostavio u Srbiji. Prvi je objavio prevode Ive Andrića na nemački jezik, prvi objavio dela Desanke Maksimović, a u njegovoj „Novoj prosveti” jedan od urednika bila je i Isidora Sekulić. Međutim, danas u Srbiji malo ljudi zna za njega. Izdavao je i list „Panorama” iz kojeg se saznalo da je počasni ataman ruskih donskih kozaka u Srbiji bio Branislav Nušić.

Među srpskim Rusima posebno se ističe lik i delo arhitekte Nikolaja Krasnova, koji je projektovao mnoge nove zgrade onog vremena: od zdanja Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici, spomen-doma na Vidu i Zejtinliku do unutrašnjeg uređenja Crkve Svetog Đorđa na Oplencu. On je autor i Njegoševe zavetne kapele podignute 1926. godine na Lovćenu, koju su sedamdesetih godina srušili.

General koji je popravljao cipele

Milan Trpković, urednik „Ključ izdavaštva”, podsetio je da su Rusi iz emigracije stvarali i u Sremskim Karlovcima, Beloj Crkvi, Pančevu, Novom Sadu, Vrnjačkoj Banji... On je kao posebno dirljivu izdvojio priču o ruskom generalu koji kada je došao u Beograd nije mogao odmah da nađe posao, pa je otvorio obućarsku radnju u Takovskoj ulici i do kraja života time se bavio. Rusi su kod nas imali i važnu ulogu u nastanku stripova, pre drugih Sergej Lobačev.

Kalmici i Palata Albanija

– Postojao je i deo ruske emigracije koji nije bio pravoslavne vere. To su Kalmici, izuzetno vredan i radan narod, iz Republike Kalmikije, koja se nalazi na jugu evropske Rusije s oko 300.000 stanovnika. U Srbiji su bili poštovane, vešte zanatlije za obradu drveta. Palata Albanija podignuta je zahvaljujući trudu Kalmika. Za prvi neboder u Srbiji i u Beogradu trebalo je iskopati duboke temelje od 12 metara i to su pedantno uradili Kalmici. U knjizi je opisano kako su sa svojim konjima odnosili zemlju, ništa nije ostalo prljavo – podsetio je na promociji Predrag Savić.

Pred kraj Drugog svetskog rata svi Kalmici napustili su Srbiju, osim trojice, braće fudbalera Ljalje i Bakulja Zoljvanov i Učura Kuljdinova.