Важно је да знаш ко си кад аплаузи утихну

У Чачку, Престоници културе 2023, заслужено, на трону се ове јесени нашла и примадона и оперска дива Радмила Бакочевић, професор емеритус. Увек је с поносом истицала да је Чачанка, а од свих признања и титула које је током бриљантне каријере стекла, у први план и данас ставља улогу домаћице, мајке, супруге и баке.

Чачани су јој наденули титулу дама Радмила, јер она и данас аристократски ненаметљиво плени лепотом и отменошћу. Важи за уметницу с највише отпеваних представа у 20. веку, раскошним гласом изнела је готово све написано за позорницу, у Народном позоришту певала је 43 сезоне. Уметнички непревазиђено изнела дела Вердија, Пучинија, Штрауса, Вагнера… У улози Белинијеве „Норме” на сцену се попела више од 500 пута, колико није ни Марија Калас, нити било која друга оперска певачица у улози првосвештенице галијског храма.

За себе је знала да каже: „Важно је да знаш ко си кад аплаузи утихну.”

Најлепше у дворишту Васовића

И данас, у деветој деценији чврсто стоји на ногама, показујући на делу радост живљења и успеха, а за све то је,  како тврди, пелцер понела из града на Морави. Тачније из родитељске куће оца Ђорђа и мајке Даринке.

– Најлепше се осећам када дођем кући, а то је наше двориште Васовића, у Чачку, код „Црногорца”. Иако сам нажалост изгубила оба брата, Драгана и Срећка Васовића, један је био директор Електродистрибуције, други директор Шумског газдинства, овде и даље имам свој део породице – прича Радмила.

Одрасла је у Чачку, баш ту стекла најбољу пријатељицу, данас докторку у пензији Амалију Аћимовић.

– Дружење смо започеле када смо имале шест година. Захваљујући њој и њеној породици кренула сам на музичку академију. Амалијина мама, тетка Ружица, једном ми је рекла: „Сине, учитељица може бити свака девојка која ту школу заврши, али то што ти можеш, не може свако” – присећа се примадона.

Ипак, у Београд је могла да крене тек пошто је завршила учитељску школу у Ужицу, јер је тако одлучио строги отац Ђорђе, управник „Расадника Гуча”. Након што је стекла звање учитеља, он је дозволио да се Радмила музички образује у Београду.

– Тако је 1951. уследио мој долазак у Београд и пријемни испит на академији. Ја сам тада примљена, али сам најпре морала да завршим средњу музичку школу, а потом да кренем на академију, отац то наравно није знао. За две године завршила сам средњу, а за исто толико и академију – присећа се дива својих почетака у престоници.

Радмила каже да је утицај породице у Чачку био пресудан за све што је у животу радила. Увек се знало за ред. Касније, ма какве блиставе улоге играла, када се завеса у Опери спусти, знала је да је код куће у породици са супругом Александром и ћерком Магдаленом. Тада је била домаћица, мајка, супруга, а данас бака.

– То је моја најбоља главна улога, она никада не престаје – каже кроз осмех наша саговорница додајући да је први пут на годишњи одмор отишла када се удала.

Чачани памте да је Радмила пре неколико година на једном весељу у Прељини, на опште одушевљење присутних, отпевала неколико староградских песама. Било је то на венчању унуке Ане, ћерке њеног брата Драгана, која је данас учитељица у Берлину, такође талентована за певање.

– Волим ја народну и староградску музику, често радо запевам. Чак сам за РТБ снимила и плочу с бројним нумерама. Међутим, како су ме каријера и живот носили на друге стране, за то је увек било мало времена – каже примадона.

Признаје да кафане никада није волела. Васпитање које је стекла у грађанској породици у Чачку налагало је да пристојна девојка из добре куће тамо не одлази.

– Током каријере кафана ми је увек била асоцијација да тог дана немам у кући припремљен ручак. То се догађало због наступа, премијера, спремања нових улога, па сам у кафану морала ићи због исхране. А то нисам волела, најудобније сам се одувек осећала за својим столом, под својим кровом, с породицом. Одрасла сам у једном другачијем времену када кафана није ишла уз девојку, па је то тако и остало –прича наша саговорница.

Додаје да се у њеној кући у Чачку увек вечерало у осам сати, да се знао ред за столом, али и ван њега.

Поносна на своје ученике

Радмила Бакочевић је и данас присутна у свету уметности и музике, али кроз педагошки рад с младим, талентованим уметницима. Иза себе има читаву плејаду остварених оперских солиста. Међу њима су Јадранка Јовановић, Јасмина Шајновић, Јасмина Трумбеташ Петровић, Оливер Њего, Наташа Јовић Тривић, Сузана Шуваковић Савић, Дејан Максимовић, Виолета Панчетовић Радаковић, Марина Трајковић Биџовски, Војислав Спасић, Катарина Симоновић, Александра Ангелов, Љубица Вранеш, Марко Калајановић, Драгутин Матић, Лидија Јевремовић, Тијана Ђуричић, Невена Лепојевић...

– Сви моји студенти су пре свега добри људи. Данас су учитељи и узори младима. Посебно бих истакла Оливера Њега. Мој добри Оливер одабрао је педагошки пут, мада и данас мислим да је далеко веће висине могао да досегне као солиста. Он је данас члан моје породице, комшија у згради, возач кад затреба и увек је ту за своју професорку – каже Радмила.

Светски позната оперска дива рођена је у Гучи, а одрасла у Чачку. Иако деценијама не живи у граду на Морави, и данас у говору користи препознатљив чачански „певајући” акценат.