Шта нас води до фрижидера- осим глади

Тема исхране једна је од назаступљенијих, најинтригантнијих и највише изучаваних у последње време. Исхраном се данан баве скоро сви- од кувара, нутрициониста до психолога. А зашто је то тако. Зато што је откривена веза између исхране и психичких стања која воде у неке поремећаје који се на крају лече са психолошког аспекта.

Разлика између глади и емотивнох преједања

Шта је глад?

Постоји разлика између физиолошке глади и узимања хране из неких других разлога - емоционалне глади.  Обрасци понашања који карактеришу физиолошку глад су да се она јавља постепено и појачава временом, постоји потреба за различитим намирницама, као и да не постоји жудња о некој конкретној намирници. Током оброка се јавља осећај ситости који је сигнал да треба да се престане са јелом и после оброка нема осећања кајања. 

Емоционалну глад, с друге стране, карактеришу осећање глади које мора да се утоли изненада, постоји потреба за одређеном врстом хране, а особа се преједа и не осећа ситост и пуноћу, а после оброка осећа кривицу.

„У сваком тренутку живота доживљавамо емоције или осећања. Оне су реакција на оно што се догађа. Ево и сад у овом тренутку, сви имамо неко осећање. Доживљавамо различите емоције радост, жалост, страх и гнев, љубав, мржњу, понос, сажаљење. Глад или потреба за храном је основни, биолошки, физиолошки, органски, хомеостазни мотив. Јавља се кад метаболички процеси потроше сву храну из организма. Тада осетимо глад и благу непријатност која  покреће наше понашање и усмерава га на налажење и уношење хране. Кад поједемо храну осећамо пријатност и задовољство, јер смо се вратили у стање равнотеже, хомеостазе. Ипак, видимо да су емоције одувек биле везане за мотив глади. То је нормално. Ако једемо кад смо гладни и док не утолимо глад нећемо се угојити, а бићемо задовољни. Значи на почетку глади имамо непријатност, а на крају пријатност и задовољство. Проблем настаје кад почнемо да једемо иако нисмо гладни. Нарочито ако се преједамо. Ту нема непријатности која нас тера да једемо. Има само пријатности док узимамо храну, док жваћемо и уживамо. Непријатност долази после кад осетимо да смо се прејели. Јавља се и осећање кривице”, објашњава за Магазин психолог Ана Кујунџић.

Опсесивна глад

Емоционално преједање или опсесивна глад је заправо болест зависности.

Према речима наше саговорнице, тешко се боримо с тим јер немамо контролу над уношењем хране- једемо кад смо тужни, разочарани, под стресом, уплашени, усамљени  и несрећни. Или кад нам је досадно или ако смо створили навику да све поједемо, да једемо увече уз филм или мобилни телефон, да једемо ноћу, да једемо стално чак и на улици.

„Једемо неквалитену брзу храну и производе из пекаре не допуштајући себи да осетимо глад.Треба два дана да гладујемо да би осетили глад. Те навике смо можда стекли још у детињству, кад су нас родитељи терали да једемо и успели у томе, а ми то настављамо и у одраслом добу. Не само што једемо често и брзо, једемо више и тако квалитет замењујемо квантитетом. Ту се смењују разне емоције задовољство собом, понос, завист па све до осећања кривице и смањеног самопоштовања. Тело пати јер се ремете процеси хомеостазе”.

Емоционално преједање

Емоционално преједање је велики проблем, јер је тешко зауставити узимање хране и онда се преједамо. Све то прате ненормалне килаже и осећај кривице и срамоте.

„Они који имају један оброк дневно после стресног дана сигурно ће се прејести. Ипак, надамо се да ћемо неком дијетом све довести у ред. Тада купујемо разне препарате за мршављење, избацујемо неке намирнице из исхране, па онда гладујемо, пробамо све и свашта да би на крају одустали и поново се преједали. Постајемо немоћни, очајни, тужни, избегавамо друштво и све то се врти у круг. Сви смо пробали разне методе мршављења. Оно што је исправо је да пре јела освестите своје емоције. Шта осећате, да ли сте жедни или само тужни, да ли је био напоран дан, ко ме је изнервирао, како неки проблем може да се реши. Треба погледати у своју душу и прошлост и видети да ли има незавршених послова из детињства, да ли се једењем и дебљином бранимо од неке опасности, које још одбрамбене механизме користимо. Ако не можемо сами, потребна је помоћ психолога”, наводи Кујунџић објашњавајући да је емоционална глад недостатак контроле над исхраном.