Рај Клода Монеа

Кућа Клода Монеа у Живерњију крај Париза данас је музеј који чува дух великог уметника им пресионизма. Ова кућа с баштом и језером нуди блиски сусрет са сликаром који је свој осећај за колорит остварио у свом врту и собама подједнако добро као и на својим платнима. Моне је рођен 14. новембра 1840. у Паризу, у улици Лафит, у којој ће касније Диран Риел организовати тријумфалне изложбе старом импресионисти. Моне је изузетак међу свим импресионистима – једини је доживео и проживео своју славу.

Рођен у трговачкој породици, већ у раном детињству црта карикатуре, њега ће запазити Е. Л. Буден, познати сликар, који ће га касније увести у чаробан свет сликарства.

У Авру, Моне слика своје прве пејзаже и већ у 16. години уснева да направи изложбу. Године 1862. почиње студије у париској Школи лепих уметности где открива Короа, Курбеа, а нарочито Едуарда Манеа, чијим је сликарством опчињен.

На познатој изложби младих сликара 1874. у атељеу фотографа Надара у Паризу, излаже слику под називом „Импресија, рађање сунца”, по којој ће новинар Лерој целу скупину младих сликара подругљиво назвати „импресионистима”. Био је то почетак новог начина сликања, који ће постепено освојити сликаре и обележити читаву једну епоху.

У Нормандији Моне слика на специфичан начин: исте мотиве у различита годишња доба и читаве серије једног те истог мотива у различито доба дана. У лето, јесен и зиму 1890. Моне овде борави шест месеци, сликајући пластове сена, „усамљене на тлу, под сунцем које пржи или затрпане снежним пахуљама”. Створио је серију од 20 слика „уграбљених тренутака”. Сви су почели да траже само њега – Монеа! Мењајући места становања (Аржантеј, Холандија, Лондон...), прст судбине стално га води у близину река, језера, мора и воде уопште, која га неодољиво привлачи да на платно пренесе њене одразе, треперења и живе токове.

Сликар много путује, обожава Медитеран, слика у Бордигери, Белилу, Антибу, затим обилази Норвешку, Енглеску. Из Венеције доноси читаве серије слика с мотивима Великог канала, Цркве Санта Марија де ла Салуте, трга Светог Марка...

У фебруару 1893. Моне је купио плац у Живерњију, између пруге и речице Риен. Моне је маштао о малом језеру на којем би цветали локвањи у

води која не би мировала. Да би то остварио, требало је скренути речицу. Општина се тој идеји успротивила, али је сликарева упорност била јача. Остварио је свој сан. У то време већ славан и богат, Моне је осећао да има права на свој рај на земљи.

Усред зелене, сунчане идиле уређује кућу као да слика слику пуну боја, обликује врт пун најразноврснијег цвећа, на малом вртном језеру гради јапански мостић, с нарочитом љубављу у језеру гаји локвање! У том рају сликар ужива сам, али и у кругу породице и многобројних пријатеља.

Ентеријер куће је прича за себе. Намештај, декорација, а нарочито боје, бирани су с највећом пажњом. Споља се улази у миран, плаво обојен улаз, који води у прелепу кухињу чији су зидови обложени плаво-белим плочицама, и то од пода до таванице. У истим бојама су и завесе на прозорима и вратима која воде у врт. Све је аутентично: сто на средини, штедњак, камин, лустер и многобројни детаљи везани за кухињски простор. Из дневника се може открити какав је гурман био Клод Моне.

Трпезарија је у незаборавним жутим тоновима, све зрачи топли ном и гостољубивошћу. Толико жуте боје на једном месту. Као да је само сунце ушло у собу. У главној кући налази се велика дневна соба, такође сва у узбудљиво усклађеним бојама, у којој се окупљала породица да ужива у разговору, читању или музици. Али Монеу то као да није било довољно, па је

једну од помоћних зграда у врту преуредио у велики атеље. Била је то типична грађевина 20. века, сва од бетона, стакла и гвоздене конструкције. У овом атељеу настајале су слике огромних локвања. Моне их је ређао једну до друге и тако је састављао велику панораму воде и локвања.

Овај атеље је временом постао додатна дневна соба јер је у њој сликар примао посетиоце с којима је могао да разговара о својој уметности. Ово је истовремено постао и његов изложбени простор.

Башта око куће и данас је негована као и у време када је сликар о њој бринуо. У своје време, Моне је био веома поносан што се воће и поврће које гаји у својој башти користи у његовом домаћинству.

Подсећање на овог заљубљеника у воду и данас се огледа у малом вештачком језеру, које се под утицајем светлости мења из часа у час.

У свом дневнику, већ веома славан Клод Моне је писао: „Некада сам километрима ишао по селу да нађем мотив који ће ме инспирисати, а сада се не мичем од обала свог језера, на чијој води гајим локвање. То мистично цвеће се с вечери затвори и као да заспи, да би се са свитањем пробудило и поново отворило... сатима, данима, годинама већ покушавам да одгонетнем тиху, недокучиву мистерију локвања”.

Већ у позним годинама, насликао је осам великих паноа под заједничким именом „Нимфе”. На њима су локвањи под различитим светлосним условима, као да оснивач импресионизма флертује с лирском апстракцијом.

Свих осам паноа Моне је поклонио француској држави, која је за њих саградила посебне просторије уз изложбени павиљон Оранжерија у Паризу. Ова колекција није била само резиме једне велике сликарске личности, већ дело значајно за читаву епоху.

Цене Монеових „водених пејзажа” и локвања данас су недостижне, од 18.000 долара за скице до 10 милиона долара, за колико је једна слика продата 1990. у Њујорку. Када је 1926. године Моне умро, сахрањен је као великан Француске. И данас Французи имају обичај да кажу: „Када би на Флориди, на пример, неко упитао тек мало образованијег човека које славне Французе зна, овај би сигурно одговорио – Пастер, Роден, Масне, Сара Бернар и Моне!”

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs