Raj Kloda Monea

Kuća Kloda Monea u Živernjiju kraj Pariza danas je muzej koji čuva duh velikog umetnika im presionizma. Ova kuća s baštom i jezerom nudi bliski susret sa slikarom koji je svoj osećaj za kolorit ostvario u svom vrtu i sobama podjednako dobro kao i na svojim platnima. Mone je rođen 14. novembra 1840. u Parizu, u ulici Lafit, u kojoj će kasnije Diran Riel organizovati trijumfalne izložbe starom impresionisti. Mone je izuzetak među svim impresionistima – jedini je doživeo i proživeo svoju slavu.

Rođen u trgovačkoj porodici, već u ranom detinjstvu crta karikature, njega će zapaziti E. L. Buden, poznati slikar, koji će ga kasnije uvesti u čaroban svet slikarstva.

U Avru, Mone slika svoje prve pejzaže i već u 16. godini usneva da napravi izložbu. Godine 1862. počinje studije u pariskoj Školi lepih umetnosti gde otkriva Koroa, Kurbea, a naročito Eduarda Manea, čijim je slikarstvom opčinjen.

Na poznatoj izložbi mladih slikara 1874. u ateljeu fotografa Nadara u Parizu, izlaže sliku pod nazivom „Impresija, rađanje sunca”, po kojoj će novinar Leroj celu skupinu mladih slikara podrugljivo nazvati „impresionistima”. Bio je to početak novog načina slikanja, koji će postepeno osvojiti slikare i obeležiti čitavu jednu epohu.

U Normandiji Mone slika na specifičan način: iste motive u različita godišnja doba i čitave serije jednog te istog motiva u različito doba dana. U leto, jesen i zimu 1890. Mone ovde boravi šest meseci, slikajući plastove sena, „usamljene na tlu, pod suncem koje prži ili zatrpane snežnim pahuljama”. Stvorio je seriju od 20 slika „ugrabljenih trenutaka”. Svi su počeli da traže samo njega – Monea! Menjajući mesta stanovanja (Aržantej, Holandija, London...), prst sudbine stalno ga vodi u blizinu reka, jezera, mora i vode uopšte, koja ga neodoljivo privlači da na platno prenese njene odraze, treperenja i žive tokove.

Slikar mnogo putuje, obožava Mediteran, slika u Bordigeri, Belilu, Antibu, zatim obilazi Norvešku, Englesku. Iz Venecije donosi čitave serije slika s motivima Velikog kanala, Crkve Santa Marija de la Salute, trga Svetog Marka...

U februaru 1893. Mone je kupio plac u Živernjiju, između pruge i rečice Rien. Mone je maštao o malom jezeru na kojem bi cvetali lokvanji u

vodi koja ne bi mirovala. Da bi to ostvario, trebalo je skrenuti rečicu. Opština se toj ideji usprotivila, ali je slikareva upornost bila jača. Ostvario je svoj san. U to vreme već slavan i bogat, Mone je osećao da ima prava na svoj raj na zemlji.

Usred zelene, sunčane idile uređuje kuću kao da slika sliku punu boja, oblikuje vrt pun najraznovrsnijeg cveća, na malom vrtnom jezeru gradi japanski mostić, s naročitom ljubavlju u jezeru gaji lokvanje! U tom raju slikar uživa sam, ali i u krugu porodice i mnogobrojnih prijatelja.

Enterijer kuće je priča za sebe. Nameštaj, dekoracija, a naročito boje, birani su s najvećom pažnjom. Spolja se ulazi u miran, plavo obojen ulaz, koji vodi u prelepu kuhinju čiji su zidovi obloženi plavo-belim pločicama, i to od poda do tavanice. U istim bojama su i zavese na prozorima i vratima koja vode u vrt. Sve je autentično: sto na sredini, štednjak, kamin, luster i mnogobrojni detalji vezani za kuhinjski prostor. Iz dnevnika se može otkriti kakav je gurman bio Klod Mone.

Trpezarija je u nezaboravnim žutim tonovima, sve zrači topli nom i gostoljubivošću. Toliko žute boje na jednom mestu. Kao da je samo sunce ušlo u sobu. U glavnoj kući nalazi se velika dnevna soba, takođe sva u uzbudljivo usklađenim bojama, u kojoj se okupljala porodica da uživa u razgovoru, čitanju ili muzici. Ali Moneu to kao da nije bilo dovoljno, pa je

jednu od pomoćnih zgrada u vrtu preuredio u veliki atelje. Bila je to tipična građevina 20. veka, sva od betona, stakla i gvozdene konstrukcije. U ovom ateljeu nastajale su slike ogromnih lokvanja. Mone ih je ređao jednu do druge i tako je sastavljao veliku panoramu vode i lokvanja.

Ovaj atelje je vremenom postao dodatna dnevna soba jer je u njoj slikar primao posetioce s kojima je mogao da razgovara o svojoj umetnosti. Ovo je istovremeno postao i njegov izložbeni prostor.

Bašta oko kuće i danas je negovana kao i u vreme kada je slikar o njoj brinuo. U svoje vreme, Mone je bio veoma ponosan što se voće i povrće koje gaji u svojoj bašti koristi u njegovom domaćinstvu.

Podsećanje na ovog zaljubljenika u vodu i danas se ogleda u malom veštačkom jezeru, koje se pod uticajem svetlosti menja iz časa u čas.

U svom dnevniku, već veoma slavan Klod Mone je pisao: „Nekada sam kilometrima išao po selu da nađem motiv koji će me inspirisati, a sada se ne mičem od obala svog jezera, na čijoj vodi gajim lokvanje. To mistično cveće se s večeri zatvori i kao da zaspi, da bi se sa svitanjem probudilo i ponovo otvorilo... satima, danima, godinama već pokušavam da odgonetnem tihu, nedokučivu misteriju lokvanja”.

Već u poznim godinama, naslikao je osam velikih panoa pod zajedničkim imenom „Nimfe”. Na njima su lokvanji pod različitim svetlosnim uslovima, kao da osnivač impresionizma flertuje s lirskom apstrakcijom.

Svih osam panoa Mone je poklonio francuskoj državi, koja je za njih sagradila posebne prostorije uz izložbeni paviljon Oranžerija u Parizu. Ova kolekcija nije bila samo rezime jedne velike slikarske ličnosti, već delo značajno za čitavu epohu.

Cene Moneovih „vodenih pejzaža” i lokvanja danas su nedostižne, od 18.000 dolara za skice do 10 miliona dolara, za koliko je jedna slika prodata 1990. u Njujorku. Kada je 1926. godine Mone umro, sahranjen je kao velikan Francuske. I danas Francuzi imaju običaj da kažu: „Kada bi na Floridi, na primer, neko upitao tek malo obrazovanijeg čoveka koje slavne Francuze zna, ovaj bi sigurno odgovorio – Paster, Roden, Masne, Sara Bernar i Mone!”

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs