Шта се заиста догодило у Институту „Винча”
Некада је било сасвим нормално да се помогне другом човеку, а данас нико нема став, каже редитељ Драган Бјелогрлић
Која је цена превелике амбиције и жеље за успехом, колико смо се данас одљудили и отуђили једни од других, и када смо заборавили на хуманост и да је она најјача ланчана реакција – питања су о којима ћемо сви размишљати након новог филма Драгана Бјелoгрлића „Чувари формуле”, који ће се од 26. октобра наћи у домаћим биоскопима.
Рађен према истинитом догађају, дуго чуваној тајни о акциденту који се десио у Институту „Винча” 1958. године, приликом тајног југословенског пројекта прављења атомске бомбе када су сви учесници, укључујући и младе научнике, били изложени смртоносној дози зрачења и на иницијативу тајне службе послати на лечење у клинику „Кири” у Паризу.
Кад награде изостану
Филм, инспирисан романом професора Горана Милашиновића, прича једну потресну драму о судбини младих физичара (глуме их Јован Јовановић, Алиса Радаковић и Огњен Мићовић) и њиховог амбициозног професора Драгослава Поповића, којег је маестрално дочарао Радивоје Раша Буквић, као и великим и искреним напорима француског народа, али и лекара, предвођени храбрим и одлучним професором Матеом (Алексис Маненти) који је успео, не само да пионирским подухватом, први пут у историји медицине, обави трансплатацију коштане сржи, већ и помогне читавом човечанству.
Данас се ова интервенција обавља рутински, а како то обично бива у животу, похвале и награде изостану за оне који то заиста заслужују. Из небјашњивих разлога, франсуски хуманитарац и лекар није овенчан Нобеловом наградом за овај смели чин и допринос медицини, али је можда још већи успех што су спашени млади животи, и успостављено велико доживотно пријатељство.
Није лако наћи глумце
На сценарију је радио велики број сценариста и стручњака, што се и види по аутентичности деликатних сцена, а према мишљењу редитеља Драгана Бјелогрлића, ово је пре свега, глумачки филм. Није лако било наћи глумце који ће на суптилан начин изнети целу причу у једном камерном простору, каква је болесничка соба.
– Познавао сам професора Драгослава Поповића, он је био један од мојих најбољих пријатеља. Можда није био баш као наш лик, како смо га представили, али је без сумње био нуклеус нуклеране физике, геније каквог Србија никада није имала. После инцидента у Винчи, изашао је из читавог пројекта и више никада није закорачио у ову установу. Он је био један скроман човек и сви су га представљали као мужа Раде Ђуричин. Моја жеља је била да овим филмом мало откријемо и његову личност – рекао је Бјелогрлић.
Колико је професор Поповић, главни јунаг филма, био познат и признат у научним круговима говори и један бизаран податак када су му 1991. године писали хрватски научници са молбом да им помогне у прављењу атомске бомбе. Нажалост, наша јавност о овом научнику веома мало зна.
Нико од учесника овог догађаја никада није хтео да прича о томе шта се заиста десило тог кобног дана у лабораторији Института „Винча” и остали су доследни том завету.
Неће бити серије
– Ово је, пре свега, једна људска драма са елементима трилера. Филм је сасвим различит од свега што сам до сада радио. Најтежи посао ми није било то што је прича рађена по истинитом догађају, већ како да у једном малом клаустрофобичном простору остварим динамику и да филм не буде досадан – објашњава Бјелогрлић којем је посебно драго што је остварио лепу сарадњу са француским глумцима који, како каже, обожавају Београд и једва чекају београдску премијеру.
Како сазнајемо, има доста материјала који није ушао у филм, али Бјелогрлић, како је обећао и на почетку снимања, неће правити серију јер то захтева велике компромисе од аутора, који нису добри за дело.
– Људи су некада очигледно били другачији него што смо ми данас. Изашавши из Великог рата, другачије су размишљали, осећали и сматрали су да је помоћи другом човеку сасвим нормална ствар. Када погледамо и стваралаштво, науку и политику тога времена, памтићемо га по људима који су имали став. Данас то није случај – закључује Бјелогрлић.
