Острво чипке и шарених кућа

Ку­ће ду­ги­них бо­ја, ми­рис кек­са од пу­те­ра, ва­ни­ле и ру­ма, же­не ко­је пра­ве ле­пе­зе од де­ли­кат­не чип­ке, ули­це ис­пре­се­ца­не ка­на­ли­ма, цвет­ни бал­ко­ни и – нео­пи­си­ва гу­жва, то је Бу­ра­но у јед­ној ре­че­ни­ци. Ово остр­во у Ве­не­ци­јан­ској ла­гу­ни ко­је на пр­ви по­глед из­гле­да као да га је офар­ба­ла деч­ја ру­ка баш због тог ко­ло­ри­та при­вла­чи хи­ља­де ту­ри­ста ко­ји до­ђу у Ве­не­ци­ју. Ме­шта­ни ра­до ис­ти­чу да је ово нај­ша­ре­ни­је остр­во на све­ту, као и да је за­кон­ска оба­ве­за да сва­ка ку­ћа бу­де окре­че­на дру­гом бо­јом и да се укла­па с бо­јом ку­ћа пр­вих ком­ши­ја. Уко­ли­ко ка­же­те да ни­је баш исти­на да на остр­ву не­ма две ку­ће исте бо­је, од­го­во­ри­ће вам с осме­хом – у пи­та­њу су ни­јан­се.

Ов­де вас све ву­че да из­ва­ди­те нов­ча­ник, по­чев­ши од тре­нут­ка ка­да иза­ђе­те из ва­по­ре­та (во­де­ног ауто­бу­са): сли­ке, маг­не­ти у об­ли­ку ша­ре­них ку­ћи­ца, ле­пе­зе, не­за­о­би­ла­зне ма­ске... Мо­жда ће­те по­ми­сли­ти да су су­ве­ни­ри ов­де јеф­ти­ни­ји – гре­шка: ску­пљи су, та­ко да те­зге код мо­ста Ри­јал­то оста­ју као нај­бо­ље ме­сто за ку­по­ви­ну су­ве­ни­ра.

Од пр­вих те­зги на оба­ли, кроз уску ули­цу сти­же­те до ка­на­ла: ту су ре­сто­ра­ни, пе­ка­ре, про­дав­ни­це и ре­ка ту­ри­ста с фо­то-апа­ра­ти­ма на го­товс. Пре­по­ру­ка је да ов­де ру­ча­те, а не у Ве­не­ци­ји, јер су це­не у ре­сто­ра­ни­ма ипак ни­же, а и пут ри­бе од мо­ра до та­њи­ра је кра­ћи и од­ви­ја вам се пред очи­ма. Ко­ла и мо­то­ри су и у Бу­ра­ну за­бра­ње­ни, та­ко да су но­ге (уз чам­це за ме­шта­не) глав­но пре­во­зно сред­ство.

Ста­нов­ни­ци Бу­ра­на, а има их око 3.000, до­бро зна­ју шта до­во­ди ту­ри­сте, па се тру­де да ку­ће јар­ких бо­ја бу­ду до­дат­но укра­ше­не цве­ћем, а не­рет­ко се мо­же ви­де­ти и ру­бље ко­је се су­ши на сун­цу у истом то­ну као и око­ли­на.

Остр­во је ма­ло, је­два 500 ме­та­ра у нај­ши­рем де­лу, па до­зво­ли­те се­би да за­лу­та­те из­ме­ђу уских ули­ца, ко­је по­не­где ви­ше ли­че на про­ла­зе јер су до­вољ­ни са­мо за јед­ну осо­бу, од­но­сно ви­ше њих у ко­ло­ни је­дан по је­дан... Ов­де не по­сто­ји ја­сна гра­ни­ца из­ме­ђу при­ват­них ку­ћа и јав­них по­вр­ши­на, та­ко да мо­же­те да на­ба­са­те на не­чи­је дво­ри­ште у ко­јем ће вас тек нат­пис на клу­пи опо­ме­ну­ти да је ово при­ват­ни по­сед.

У том ту­ма­ра­њу по ули­чи­ца­ма, па­зи­те да не про­ма­ши­те Ка­зу ди Бе­пи, јер је ово нај­чу­ве­ни­ја и нај­ша­ре­ни­ја ку­ћи­ца на остр­ву. Пу­то­ка­за не­ма, па или ко­ри­сти­те „Гугл” или пи­тај­те за­по­сле­не у рад­ња­ма уз ка­нал у глав­ној ули­ци. Вла­сник Ђу­зе­пе То­се­ли­ни Бе­пи пре­ми­нуо је пре два­де­се­так го­ди­на, али ку­ћа је спо­ља оста­ла у она­квом ста­њу ка­квом је оста­вио: ша­ре­на, с мо­ти­ви­ма раз­ли­чи­тих ге­о­ме­триј­ских об­ли­ка. То­се­ли­ни је пу­штао фил­мо­ве на бе­лом плат­ну ис­пред сво­је ку­ће, а ка­да ни­је ра­дио као би­о­скоп­ски опе­ра­тер, екс­пе­ри­мен­ти­сао је бо­ја­ма и об­ли­ци­ма на фа­са­ди ку­ће.

За фо­то­гра­фи­са­ње је иза­зо­ван и кри­ви то­рањ – али не у Пи­зи, већ Цр­кве Сан Мар­ти­но из 16. ве­ка, ко­ји се ви­ди чим поч­не­те да се при­бли­жа­ва­те Бу­ра­ну.

Иако бо­је да­нас зна­че жи­вот за остр­во, оно се за­пра­во у про­шло­сти одр­жа­ва­ло за­хва­љу­ју­ћи ри­ба­ре­њу и про­из­вод­њи чип­ке. И упра­во су ри­ба­ри „крив­ци” за ово ша­ре­ни­ло: сво­је ку­ће су фар­ба­ли у јар­ке бо­је ка­ко би их про­на­шли и по нај­гу­шћој ма­гли ка­да се вра­ћа­ју с мо­ра. А ов­де ма­гла зи­ми зна да се за­др­жи и до по­дне­ва.

Тра­ди­ци­ја пра­вље­ња чип­ке за­пра­во је пре­у­зе­та с Ки­пра, по­че­ла је на Бу­ра­ну кра­јем 15. ве­ка, а по­што је то био му­ко­тр­пан и пи­пав по­сао, ло­гич­но је што су и про­из­во­ди би­ли вр­ло ску­пи. Ле­ген­да ка­же да је нај­бо­љи пи-ар же­на­ма с Бу­ра­на на­пра­вио чу­ве­ни Ле­о­нар­до да Вин­чи, ко­ји је ку­пио је­дан вез за ол­тар у Ми­лан­ској ка­те­дра­ли. На­кон то­га, ни­је би­ло дво­ра у Евро­пи на ко­јем да­ме ни­су ше­та­ле с ле­пе­за­ма од бу­ра­но чип­ке, а би­ли су по­пу­лар­ни и ма­ра­ми­це, око­врат­ни­ци, ве­ло­ви и вен­ча­ни­це. Ка­та­ри­на Ме­ди­чи је чип­ку с Бу­ра­на уве­ла на фран­цу­ски двор, а по чу­ве­ним сли­ка­ма зна­мо да су ови укра­си би­ли са­став­ни део гар­де­ро­бе кра­љи­це Ели­за­бе­те Пр­ве. Да­нас су ру­ке и игле за­ме­ни­ли ма­шин­ска и ма­сов­на про­из­вод­ња, а ка­ко смо чу­ли, оста­ло је све­га не­ко­ли­ко же­на ко­је и да­ље из­ра­ђу­ју чип­ку на ста­рин­ски на­чин. Ни ри­ба­ра ви­ше не­ма – оста­ло их је тек два­де­се­так.

И нај­ва­жни­ји са­вет да крај, ка­да кре­ће­те из Ве­не­ци­је пут Бу­ра­на: до­бро на­пу­ни­те ба­те­ри­ју мо­бил­ног те­ле­фо­на или фо­то-апа­ра­та: ов­де ће вам се си­гур­но ис­пра­зни­ти.

Из Ве­не­ци­је ва­по­ре­том за 15 евра

Ве­ли­ки број ту­ри­ста од­лу­чу­је се да по­се­ти остр­ва у бли­зи­ни Ве­не­ци­је у соп­стве­ној ре­жи­ји, јер је до њих за­и­ста ла­ко сти­ћи и по це­на­ма ко­је су да­ле­ко ни­же од аген­циј­ских. Уко­ли­ко у Ве­не­ци­ју до­ла­зи­те пр­ви пут и на је­дан дан – пре­ско­чи­те остр­ва, од­у­зе­ће вам мно­го вре­ме­на.

Кар­та за ва­по­ре­то ко­ји ће вас од Тр­га Све­тог Мар­ка за 45 ми­ну­та до­ве­сти до Бу­ра­на ко­шта 7,5 евра (је­дан пра­вац), а на рас­по­ла­га­њу су вам ови во­де­ни ауто­бу­си с бро­је­ви­ма 12 и 14, у за­ви­сно­сти да ли же­ли­те да скок­не­те и до Му­ра­на ко­ји је по­знат по ста­клу или Тор­че­ла ко­ји ви­ше ни­је на­се­љен, али је по­знат као ме­сто на ко­јем је на­ста­ла Ве­не­ци­ја. И на њи­ма има ша­ре­них ку­ћа, али не у бро­ју по ко­јем је по­знат Бу­ра­но. Ина­че, раз­ми­сли­те о ку­по­ви­ни днев­не кар­те ко­ја ко­шта 25 евра, а омо­гу­ћа­ва вам не са­мо пре­воз до ових остр­ва већ и нео­гра­ни­че­но кр­ста­ре­ње ва­по­ре­ти­ма по са­мој Ве­не­ци­ји. Јед­на во­жња во­де­ним ауто­бу­сом ина­че ко­шта 9,5 евра, док се гон­до­лом мо­же­те про­во­за­ти за 80 евра.