Коњ на Коњарнику

Суперћелијска олуја надвила се над Србијом као црна слутња. Беспoштедно уништавала све пред собом. Чупала дрвеће, носила кровове, нанела непроцењиву штету тешким знојем узораним ораницама које нас хлебом хране. Гледали смо својим очима оно што смо до скора само у америчким високобуџетним „лимунадама”. „Дан независности” догађао нам се „лајв”, на нашим улицама, над нашим кућама, над нашим њивама...

У трену смо заборавили кризу у јужној нам покрајни и астрономске цене у супермаркетима... Ко је имао среће да се тада нађе на обали мора, на свом мобилном телефону пратио је, као летњу разбибригу и са сигурне даљине, спектакл на српском небу као да гледа најновији филм Роналда Емериха или Џејмса Камеруна. Застрашујуће летње олује дешавале су се и раније... када су са планете Земље нестајале многе животињске врсте, када су ишчезавале шумске оазе и плодни пашњаци...

Природа се с времена на време буди и опомиње. Последњих година све чешће. И поручује – да је моћнија и од човека и било које вештачке интелигенције. Још увек није смишљен андроид који би променио климу, зауставио торнадо, пресекао водену бујицу... Колико год да смо паметнији, информисанији, модернији, сила природе је незаустављива и моћна. Чак се и коњ на Коњарнику успротивио аутомобилским коњским снагама и ослобођен протрчао Устаничком улицом да нас подсети зашто се део Београда зове Коњарник и да нема те силе која је јача од природе. Али, и ову сцену могли смо да видимо не на ТВ, него на Инстаграм профилу @serbialive_beograd

Иако смо остали без понеког црепа на крововима, воћа и поврћа, баште омиљеног нам кафића, хоће ли нас то приморати да на неколико дана паркирамо своја возила, не бацамо пластику свуда наоколо, запушимо димњаке... Проћи ће и ова временска непогода, медији ће се заслађивати бомбастичним насловима и сликама из разорених градова, у недостатку тема, и опет ћемо сутра наставити све по старом. До нове олује... Нећемо бити ни паметнији, ни освешћенији! Лични комфор је на првом месту. Као да смо сами на кугли земаљској.

И док смо се изнова борили са небеским силама, телевизије су напокон пронашле садржаје за своје испразне програме. Али, право је питање – да ли телевизије могу то саме, без помоћи друштвених мрежа. Новинари, репортери и камермани, ушушкани у удобности својих редакција, под клима-уређајима, нису се осмелили, вођени репортерском страшћу и адреналином, да забележе шта се то напољу збива. Преузимали су снимке са друштвених мрежа грађана који су готово хипнотисани снимали све страхоте једног невремена.

Као што рече искусни Мемедовић, нико данас не излази на терен, никога више не покрећу страст, истраживање, зов природе, динамика терена... Нема више јуриша... Најсигурнија је позиција она за компјутером... Где су млади репортери, жељни доброг извештаја? На Инстаграму или Тик Току? Уместо да промоле главу кроз прозор... да осете кишу и ветар? Право новинарство је одавно ишчезло.

Водитељка „Београдске хронике” Ана Манојловић је поздравила гледаоце речима да је овај програм увек уз гледаоце. Што није тачно. Неколико пута били смо ускраћени за ову емисију због спортских преноса. Нико се није сетио да испоштује оне гледаоце којима није читав свет спорт, али и оне који стварају „Београдску хронику”, госте, новинаре.

Зар није овај програм могао привремено да се пресели на неки други РТС-ов канал, уз обавештење. Ред би био и према нама, гледаоцима, и према онима који су тог јутра устали, умили се, припремили се, који су одвојили време за укључење. Али, РТС одавно не зна за ред, културу и поштовање. Ни снага природе то не може да измени.