Породица трасира успех

Кад сте дисонантни или нервозни, вратите се свом најбољем пријатељу – тону, управо је говорио Стефан Миленковић студенткињи чији су потом тонови виолине звучали као спори пад капи воде док се сунце пробијало кроз затамњене прозоре у Градску концертну дворану, када смо га у њој  као директора, али и професора Академије уметности, у Новом Саду посетили.

Вундеркинд осамдесетих, носилац награда највећих светских такмичења и маестро виолине на свим великим бинама света, падобранац и самбо борац, нашао се однедавно, по повратку из Америке, у својим досад најважнијим улогама. Пре три године постао је отац, а уметнички директор нове концертне дворане је откако је саграђена и отворена претпрошле године.

„Након више од две деценије, колико сам провео као уметник у Америци, одлучио сам да се вратим у Србију. Поред очинства као најважнијег разлога, и зато што желим да нашу виолинску школу и талентоване младе уметнике вратим на мапу света. Данас је предност у томе што смо дигитално повезани, треба то искористити, да свет види какве таленте, виолинисте с великим жаром и великим срцем имамо. Зато ми није тешко, иако сам Београђанин, да с породицом живим у Новом Саду, у коjeм се, лакше и брже функционише, боље дише, стиже да се дружи”, каже док екипу „Магазина” вози електричним аутомобилом Пупиновом улицом.

Судбински танго у Бањалуци

Почаствован је, додаје, што је један од амбасадора националног пројекта „Србија ствара” и што ће трећи течај Виолинског института ове године држати од 28. јуна у Београду. За његове часове пријавио се и амерички виолиниста из Чикага, што му је знак да наша школа постаје приметна у свету. Увео је пре подне вежбе дисања, а по подне вежбе истезања с елементима јоге, као неопходне виолинистима како би били спремни на физичке и психичке напоре. Биће стипендирано и 10 студената из Србије, додаје весело.

На вратима његовог тренутног дома у центру, ведро лице плавооке супруге Бањалучанке Горице дочекује нас срдачно, с трогодишњим је Николом у рукама. Упознали су се у Бањалуци, на партију након уметниковог концерта. Да провере како Стефан плеше танго који је научио у Америци организатори су хтели да га изненаде тако што су довели првакињу плеса. Он је међутим, угледао Горицу и одлучио да ће играти само с  њом покваривши им планове, како нам она открива.

„Стефан је често због посла одсутан, син га се зажели”, објашњава негодовање живахног детета на то што му време с татом одузима фотографисање на које није навикао. Ипак, ускоро сам радо позира. На питање да ли је то знак да ће кренути његовим стопама, отац каже да Никола има слуха, подсећајући и да му је мама завршила студије класичне гитаре, али опредељење детета не форсирају. Подсећамо да је и Стефан с три године почео да свира и после три месеца одржао концерт у МШ „Коста Манојловић” у Земуну у којем је рођен.

„Иако сам добио виолину звану 'шеснаестинка' јер је то био најмањи могући модел, прављену у Јапану, отац Зоран, виолиниста и композитор, морао је да компонује мелодију како бих и минијатурну, али за моју шаку још велику, могао да свирам. Растао сам с виолином. Данас свирам на инструменту у изради Ђованија Батисте Гваданинија из 1783. године. Отац, који је сачувао део колекције мојих дечјих виолина, одиграо је пресудну улогу у мојој каријери. Научио ме је да вежбам и када ми се не вежба. И сестра и брат по оцу, Теофил и Тимосена, успешни су виолинисти. Има много талентованих који нису успели, јер чекају инспирацију. Студенте учим томе да је свакодневно понављање закон и да је за успех између талента и рада пресудан рад.”

Подсећамо се да су овако рани почетак, таленат и дисциплина у музичком дому оца виолинисте и мајке пијанисткиње Лидије Кајнацо довели до награде „Јарослав Коцијан” коју је освојио са седам година, до дебија на Коларцу с осам, да би већ од девете ишао на светска такмичења и велике концерте. Као тинејџер свирао је најважнијим људима света. Сигуран звук је дечака с виолином одвео са 13 година у Америку где је свирао америчком председнику Роналду Регану. „Мајка Лидија требало је да ме прати на клавиру, на концерту у Природњачком музеју, одржаном међу скулптурама диносауруса. Али, изгубила је ноте и сам сам био на  сцени. Ипак, Американци су за ТВ пренос уснимили пратњу клавира”, открива нам Стефан.

Амерички и руски учитељи

Годину дана касније представио се руском лидеру Михаилу Горбачову у Београду, да би убрзо свирао и на концерту за папу Павла Другог у летњој резиденцији.

„Светски лидери били су једнако срдачни, у протоколарном програму било им је занимљиво да виде дете које свира озбиљни инструмент. Тек данас сам свестан њихове моћи. Папа, рекли су, иако је био стар, није заспао, па су ми честитали”, прича.

Стефан се са 15 година одселио у Италију с породицом и у наредних пет година био је лауреат на 10 светских такмичења, тренирајући паралелно кик-бокс.  Најлепше успомене носи из малог града Тортоне на северу Италије који је сав био један корзо под градским луковима, са сјајним другарствима, првим љубавима и изласцима. Дороти Дилеј, најпознатији музички  педагог с престижног светског колеџа Џулијард у Њујорку, дуго је чекала да Миленковић ког је чула и позвала с осам, дође у Америку са 20 година. Били су импресионирани тиме што сваког дана пише колико је вежбао. Његов професор постао је њен ученик Ицак Перлман, један од најбољих светских виолиниста.  После усавршавања, 15 година био је и редовни професор Универзитета Илиноис у Урбан-Шампејну недалеко од Чикага. Отиснувши се у свет из породице, стекао је тако нове учитеље. Један од њих био је Алекс, тренер совјетске борилачке вештине самбо, коју су с распадом СССР-а бивши припадници војске почели да „извозе” у свет из дотадашњих „тајних преграда”, прича.

Алекс га је научио како неуспех може да буде подстицај, како је надвлађивање бола и препрека пут до самоконтроле, какву врхунски уметник мора да има. Постао је један од два мајстора ове вештине у Њујорку, хвали се. Тренирали су и затворених очију, што развија свест и самоспознају личности. То му је вероватно помогло да одсвира и концерт у потпуном мраку, у Институту за слепе у Трсту.

„Када схватите да обрисе не видите, већ само осећате, остаје звук”, каже виолиниста због чијег звука је у дворани где свира увек мук, те је знао усред концерта да каже: „Слободно се накашљите”.

Досађујући се, наследник Никола, чувши звук фото-апарата, одлучио је да стисне дугме и покуша да нас фотографише.

Стефан као шанса

Стефанов повратак из Америке у Србију неочекивана је шанса за студенте виолине, нарочито из његове класе. Упијати савете и свирати с њим посебна је предност коју смо добили, каже за „Магазин” студенткиња виолине Софија Главичић, док остали „класићи” с часа климају главом, слажући се.

С Нелетом Карајлићем у Бањалуци

Пре недељу дана на хуманитарном фестивалу „План Б” у Бањалуци наступили су поново заједно Стефан Миленковић  и Неле Карајлић у заједничком програму „Rock El Clasico” (Рок и класика) који је светску премијеру имао у Дубаију  на изложби „Експо 2020”. Још тада су два уметника с оркестрима одушевили публику када су Брамсове „Мађарске игре” спојили с „Вукотом”, а „Три ратна хавера” с Бетовеновом „Петом симфонијом”, промовишући звуке музике ових простора. Боравећи у Њујорку, наступао је и у Харлему с бендом „Гориле”, а догађај је уживо преносио канал МТВ. Позната је и његова сарадња и пријатељство с Влатком Стефановским.

Прибран извукао живу главу

Падобрански парти на фестивалу у Калифорнији, где је био с пријатељима, био је пресудан за први скок 2007. године од када је падобранство Стефанов најдражи хоби. До тада је мислио да се плаши висина. А ипак, био је ускоро довољно прибран када га је пилот заборавио као последњег падобранца у реду за скок и почео нагло да спушта авион, док је он стајао пред отвореним вратима, да их снажно затвори и веже се појасем. Прибраност и самоконтрола се уче, понавља. До сада има 600 скокова и везан је посебно за своје другове из 63. падобранске бригаде.