Село Штава чека сватове

Четрдесет старијих и млађих момака из поткопаоничког села Штава, званог крај света јер је скоро на административној граници са Косметом, остало је неожењено. Последњих деценија девојке би из села у подножју Панчићевог врха углавном одлазиле заувек у град, а када је наша екипа пре десет година овуда пролазила, младожењама су покушавали да доводе девојке из Албаније и с Косова и Метохије.

„Дајте момцима телефонски сигнал, да могу и да се чују с девојкама – па ће бити жењени. Оне нису могле да долазе овде пешице, не знам ни како би и где деца ишла у школу, не памтим ко се овде уопште скоро оженио”, каже, простирући веш, старија домаћица која није жељна „сликања за новине”.  Истина, а и за нас лепа вест, од пре две године, како је направљен пут из околних бања и копаоничких села, из којих се долазило пешице, овде су засноване две породице, а млади очеви и мајке превозе се на посао у новосаграђеним хотелима.

Тридесетогодишњи Влада Радисављевић је у новом хотелу нашао посао помоћног радника. Иако свакодневно пешачи или вози бицикл по пет километара до бање и назад, одлучио је да у селу и остане. На питање да ли је човек кројач своје судбине, одговара да јесте, одлучно нам рекавши и да је њему у Штави добро. Нема више ни кафане, али је навикао да узгаја пасуљ и кромпир, да с другарима сакупља дрво за огрев и да се лети, око огњишта које подложе поред Штавске реке, окупе „стари” и „нови” Штављани са свих страна. С осталим несуђеним младожењама запева и коју песму док окрећу вола. Прича се, кад је Лепа Брена имала концерт на Копаонику, да су момци из Штаве организовано ишли да се сликају са њом…

За Ускрс, традиционално се окупљају у средњовековној каменој Цркви Светог Мине, на коју су поносни. Преостале старије домаћице из села донесу им офарбана јаја. Очувано средњовековно здање, с јединственим каменим кровом и  ситним прозорима који се ка споља „сужавају” као пушкарнице, још један је од знакова да је у необичном селу време стало. По претпоставкама, градња камене цркве започета је у суседном селу Мрче у 12. веку, јер су остаци темеља, укопаних метар у земљу, из тог периода. Завршена је тек у 16. веку у време војводе Мркше. Како предање каже, војвода је послао градитеља Таву (по ком село добија име) у Грчку да боље научи занат, али се овај тек након 10 година вратио с идејом да цркву, уз помоћ становника села Мрче и Штава, премести у садашњу Штаву. Војвода је, кажу, окупио војску и повео је да казни становништво, али су пред војсковођу изашле мајке с новорођенчадима и тражиле: „Или нас окуми или нас уби”, на шта је Мркша одлучио да окуми Мрчане и Штављане и с њима заједно премести и овде заврши цркву. Споменик мајкама и војводи Мркши налази се преко пута цркве, а од тога дана до данас свака кућа у два села 24. новембра слави Дан Светог Мине као заједничку славу. Литургија је у цркви.

Коњаник и ратник, Свети Мина је у традицији и заштитник рудара, које је у овај крај још крајем 13. века довео краљ Милутин чији су двори били у Мрчи. Један од најмоћнијих Немањића је, по овом предању, цркви која је још тамо била дао његово име. У Мрчи је живео с петом женом, краљицом Симонидом коју је отац, византијски краљ, да би избегао рат, с пет година удао за 4,5 деценије старијег краља. С њом није имао децу. У засеоку Делић наишли смо на извор „Девојачке сузе” за који кажу да је назван по Симонидиној патњи. Када је усамљена хитала ка извору који се сматра „делотворним за жене” и чије капи из отвора као сузе полако падају,  свита би питала „Де ли ће”, па је и засеок тако добио име. Замонашила се по његовој смрти у Бугарској, где су потом и његове мошти пренете.

Црква Светог Мине је, иначе, осликана у 17. веку у византијском стилу. Њена обнова започета је недавно рестаурацијом фреске светитеља Мине на прочељу и фресака с иконостаса. Биће обновљен и звоник из 1938. године, каже водич Марија Михајловић Гајић.

У порти, поред средњовековних  надгробних плоча око цркве и гробова  с барјацима који означавају у традицији вечно станиште, приликом ископавања пронађени су саркофази од белог студеничког мермера у којима су се сахрањивале значајне личности Милутиновог доба. Они су, као и предмети скупљени у домаћинствима околних села изложени у малом етно-музеју у здању бивше основне школе, откако је пре деценију престала да ради јер је остала без иједног ученика. Осим ћилима тканих ручно у некадашњој фабрици тепиха у оближњем Лукову, изложени су наћева – дрвена кутија за брашно, бравњача за ношење посуда за воду преко рамена, заструк – дрвена посуда за сир и погачу кад се стока води на испашу, стара лимена димилица за пчеле…

Марија, која је пореклом одавде, верује као и остали да ће планови изградње друмова и хотела у луковском крају вратити Штаву и Светог Мину, као туристичке атракције, на мапу путева Србије којима ће у донедавно заборављени „рудник” природних, али и историјских богатстава поново стићи млади.

Плава и риђа деца, необична имена на надгробним плочама

Како прича водич Марија Михајловић Гајић, штавски рудници су у средњем веку били богати оловом, златом, сребром и цинком, због чега „ловци на злато” и даље походе овај крај, али уска округла рударска окна, још недоступна истраживачима, била су проходна само за рударе ситне грађе. По тој логици, краљ Милутин је довео веште рударе из немачке покрајине Саске, познате по ситној грађи, који су могли кроз уске пукотине да се провлаче. „Чак и данас међу потомцима Штављана појави се скроз белопуто, плаво или риђе ситно дете, а о боравку Саса сведоче и необична имена на старим надгробним плочама око цркве”, прича Марија.

Читамо избледела имена: Султана, Влодомир, Валена…