Опраштајући заборављамо зло

Васкрсење је победа живота над смрћу, радости над тугом, победа добра над злом. Из свега што је ђакон Бранислав Рајковић, представник Епархије захумско-херцеговачке и приморске за културу и медије, прошао још као дете, више је него јасно да речено сведочи својим делима и уопште животом. „Нисам од оних који у памћењу зла и трагедија виде неки нарочит потенцијал за избегавање истог зла, односно за његово непонављање. То памћење се чешће чини као злопамћење, као изговор за осветољубивост и као потенцијал да жртва сама себе начини злочинцем, а злочинца учини жртвом. И тако укруг и унедоглед. И онда, уместо да само памтимо прошлост, ми у њој живимо. Живећи у садашњости, памтити треба жртве, али не и зло. Дакле, порука и одговор би можда могли бити: Памтити жртве – заборавити зло! Јер оно што памтимо одржавамо у животу”, речи су ђакона Рајковића које се све чешће цитирају.

Како неко ко је, на почетку рата у БиХ, 1992. године, имао само десет година и остао без оба родитеља, које су муслимани убили на кућном прагу у селу Јасењани надомак

Када је почео рат био је трећи разред основне школе

Мостара, памти то време, родитеље, какве слике носи из детињства?

Моја памћења, слике, али и сећања на речи, звуке и уопште мирисе, укусе и додире, због свега тога су, чини ми се, једном речју, интензивнија или су бар моја настојања у том смислу, постала, била и остала интензивирана, у односу на сећања људи с другачијим искуством из детињства. Јер моје детињство, у тој десетој години се и завршило, а с обзиром на то да се тада готово све око мене променило, у ствари као да се завршио читав један мој живот, а почео други... И, управо у овом васкршњем духу, то је био један живот пре живота: у сигурној љусци јајета, ушушканог у топлом гнезду, брижљиво грађеном украј долине тиркизне реке, која је, дубоко у свежину високих гора уносила топлину широког мора... А, онда, изненада, не само да је та љуска пре времена разбијена, то гнездо растурено, река замућена, а долина разорена, него није више било ни оних који су то већ, и који би можда опет то могли створити и обновити. Е, зато ми је баш свако сећање на њих постало драгоцено: хватао сам се за сваку сламку, која би само заличила на оно гнездо и травке с обронака Вележа и Прења; зурио у сваки зрак сунца, који би заблеснуо попут мостарског; пулсирао са сваким звуком, жубором и фијуком ветра, који би дунуо попут оног с Неретве; удисао све што би само замирисало на Херцеговину; наслађивао се свиме што би имало само примесе шипка – нара, смокава, раштана и свега онога чији назив је мом новом окружењу био стран, баш као што сам му био и сам. О призивању сваке речи и слике да и не говорим. И данас неретко заспим сећајући се мајчиног сликовитог описа класја које се њише на поветарцу, а којим, успављујући ме као да ме будила, припремајући ме за тренутак када ће њена и недра мостарска, херцеговачка, заменити она зобнатичка и панонска.

Породична судбина је пуна страдања?

– По страдању се, ипак, нажалост, и не разликујемо толико од толиких херцеговачких, па и многих других породица из нашег и народа на нашем простору, мада тиме истовремено, на срећу, наликујемо и на велику породицу хришћана, мученика и светитеља, али и на самог нашега Господа Исуса Христа, који је пре васкрсења претрпео страдање... У деветнаестом веку, за време Омер-пашине експедиције на Херцеговину, надалеко се чуло о страдању за веру младе девојке из наше породице, Христине Ристе Рајковић, чије победоносно мучење описује мостарски архимандрит Јоаникије Памучина, а у својим путописима помиње и Александар Ф. Гиљфердинг, некадашњи руски конзул у Сарајеву, који се с Христином касније у Мостару и сам срео. Затим, у Првом свeтском рату погинула су два од три сина мога чукундеде, у Другом светском рату страдала су два од три сина мога прадеде, а у грађанском рату страдали су моји родитељи, једини син и снаја мога деде... Такорећи судбина или породична историја можда је и пуна страдања, али се она, ипак, нису могла до краја испунити, па је то истовремено и историја породичног васкрсења, јер се родисмо и до данас преживесмо и нас двојица, мој брат и ја, којима се родило по двоје деце, а међу њима и једна Христина Рајковић, мој кћерка. Били смо заокупљени памћењем жртава, а не зла, јер да је код било које од ових преостајућих јединки ужаснутост злом надвладало тежњу за добрим, не би се рађао више нико ко би могао ишта да памти.

Како је могуће памтити жртве, а не осетити мржњу?

Oсећај који се јавља при памћењу, али и све оно што иде с њим, зависи управо од онога шта памтимо. Сматрам зато да култура сећања управо мора бити култивација садржаја памћења, а то значи да при обради сећања нешто памтимо, али нешто и заборављамо, што подразумева онда и извесну културу заборава. Тај заборав није неко потискивање, нити трауматична амнезија, него последица непридавања значаја нечему што треба да заборавимо да би као неважно ишчезло из нашег живота. Јер оно што памтимо одржавамо у животу. Зато у цркви стално помињемо имена и молимо за вечни спомен личности до којих нам је стало, а како бисмо их и након смрти сачували у свом, али, што је још важније, и у Божијем сећању, које их онда може учинити бесмртнима. У цркви се, такође, молимо и да нам се опросте греси, као што и ми опраштамо дужницима својим, при чему истински опростити некоме грех  значи и заборавити га, не злопамтити. Ако су те личности постале жртве неког и нечијег зла, онда треба да настојимо да памтимо жртве, а заборављамо зло, што није лако, али ни немогуће. Опраштајући заборављамо зло, које у нама не само да може изазвати и осећаје мржње, него и могућност да кроз освету и узвраћањем зла од својеврсне жртве и сами постанемо злочинци.

Школовање у Новом Саду и Београду, шта је био разлог да се одлучиш за Богословски факултет?

Након основношколског школовања, започетог у Мостару, а окончаног у Бачкој Тополи, околности ми у суштини нису остављале избор, него само неке могућности за даље школовање. После средње школе студирао сам менаџмент у Новом Саду, с афинитетима ка журналистици, као нечему што би ми у начелу и даље омогућавало једну целовиту слику света и стварности, без парцијалног приступа економије или било које друге науке у том смислу. Након окончања студија у Новом Саду, уз црквену музику сам на још један смисленији начин пришао Богу, на којег се кроз породично предање, дучићевски речено, никада нисмо каменом бацили. А тако сам пришао и богословљу, као испуњењу свих оних својих тежњи, али сада не само ка сагледавању целокупне физичке стварности, него и метафизичке, што ме је довело на београдски Православни богословски факултет, баш у време када је моја тадашња девојка, а садашња супруга, уписивала историју уметности на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Да ли су испуњена очекивања?

Све то је не само испунило моја очекивања, него потпуно осмислило и испунило мој живот, како онај тадашњи и будући, тако и онај прошли. А на неки чудесан начин сада се у извесном смислу, на различитим пољима бавим и свим оним за шта сам се школовао.

Одакле љубав према арапском језику?

У почетку ми се чинило да љубав према арапском језику, која још увек надилази моје врло скромно знање тог језика, почива само на љубави према левантинској, а нарочито аудитивној естетици, с којом сам се непосредно сусрео и кроз живу личност свог пријатеља и факултетског колегу из Сирије, који је студирао с нама у Београду. А сад ми се први пут чини да сам по повратку у Мостар, користећи прилику и да с муслиманима учим арапски, дубоко подсвесно имао потребу да се разумемо, не само језички, што још увек свакако можемо, него и културолошки, јер смо поста(ја)ли не само непријатељи, него, по мени чак и нешто много горе, у ствари странци једни другима... Учећи арапски, који има нарочит значај у исламу, али на којем богослуже и древне православне патријаршије, попут Антиохијске, учио сам и о многим стварима које су нам заједничке, чак у извесној мери и у богословском смислу. Дакле, уз љубав према арапском постојала је, изгледа, и љубав према људима и култури, с којима сам се нарочито сусрео и живео при повратку у Мостар, а с којима сам пристајао да будемо све, па можда и непријатељи, али никако странци, према којима би мој однос био одређен страхом од непознатог и ксенофобијом. Ако нас је све створио Бог, онда смо сви браћа и сестре, ако смо странци, странци смо и пролазници сви на овој земљи, а ако смо странци једни другима, странац нам је претходно постао сам Бог.

Направио си преседан када си на концерту у Требињу запевао с Армином Музаферијом, извођачем исламских духовних песама. Покренула се лавина позитивних коментара. Како на то гледаш?

„Дођи, види шта љубав чини” гласи у преводу на наш језик назив турске илахије, коју смо отпевали... А, првим двема речима позвани су и први Христови ученици да га следе. Дакле: дођите и видите, ако је и био преседан, више је, чини ми се, нешто што је направио Бог, а на шта смо се ми само неплански, али свесно одазвали. На тако нешто, коментарима и подршком, одазвали су се и сви они који су ту љубав препознали и који јој такође теже, усудио бих се рећи, опет свесно или несвесно не пристајући да будемо странци једни другима, а живећи једни с другима.

Шта за тебе значи Аја Софија?

Велика црква Божанске премудрости символ је материјализације надматеријалног, односно доласка Сина Божијег – Божије премудрости у овај свет. Што је она и за мене, као православног хришћанина, свештеника и некога ко настоји да богословски посматра свет. Као у храм над храмовима, од којег је немогуће скренути поглед ни при посматрањима хришћанске уметности и њене историје, у Свету Софију, на тај начин нарочито, била је и још увек јесте, загледана и моја супруга Тамара, а ја опет у њу... Пред Ваведење, 2011. године, испуњени петогодишњом љубављу, Тамара и ја запутили смо се („εἰς τὴν πόλıν”, „is tin polin” – „у град” – „ис тан бул”), у Град, како би једноставно говорили Грци, или Истанбул, како га данас Турци називају, а ми најрадије Цариград. На сам празник Увођења Пресвете Богородице у јерусалимски храм ушли смо и нас двоје у овај цариградски. У једном кутку црквене галерије, из једног кутка свог џепа, ставио сам јој у руку символ најскривенијег кутка свога срца и најдрагоцијенију сачувану породичну реликвију – прстен моје мајке, који је тако постао и веренички прстен моје жене. Притом сам јој рекао да је чекам доле, у наосу, пред олтаром Велике цркве. Када је и она сишла, једва смо изговорили и очекивано питање и извесни одговор, али и без једног и без другог, све је било више него исказано... На исти празник – Ваведење, неколико година касније први пут у мостарску цркву увели смо наше прворођено чедо Христину, пошто смо се 2012. године, на Покров Пресвете Богородице, венчали и настанили у Мостару.

Повратак у Мостар – како изгледа поновни сурет с родним градом?

Мој повратак, сада с Тамаром у Мостар, пуних двадесет година након одласка из њега, био је онај интегрирајући тренутак, у којем су се поново увезали сегменти мога живота, али и овенчали наши животи као један, баш како је и угравирао један новосадски златар у наше бурме, почевши на мојој, а завршивши на Тамариној, речи из најдревнијег сачуваног обреда венчања: „Здружени у једнодушности, венчани у љубави, сједињени у једно тело”. Мој живот, започет у Мостару, који се наставио и срео с Тамариним у Бачкој, а затим заједнички предокушен у Београду, сада се у својој пуноћи вратио у Херцеговину. Била је то и својеврсна победа љубави над мржњом, добра над злом, али и живота над смрћу. Зато, повратак у Мостар за мене није био само повратак у прошлост, која опет није била само страдање, већ је тај повратак у ствари био искорак у будућност, обнову и васкрсење... Да би та обнова била још потпунија, у Мостару се након Христине, родило и наше друго дете, наш син Григорије. Нашим градом, којим су корачали наши преци, сада смо корачали и ми, али и наши и њихови потомци.

Како се данас у твојој кући слави Васкрс?

Васкрс, сам по себи као празник над празницима, тако је, уз Јовандан, наша права породична слава, слава обнове и новог живота, којим је смрт не само побеђена него заправо згажена и уништена. Велику кућну икону Христа Сведржитеља, рад монахиња грчког манастира Ормилија, коју нам је на венчању поклонио владика Григорије, на Васкрс заогрћемо појасом од беле шантунг свиле, проткане нитима боје злата, који смо користили приликом нашег венчања, опасујући тако заједно и сами себе, једни друге и сав живот свој са Христом, јединим правим победиоцем смрти. Васкршња јаја, која сада боје и наша деца, тако за нас нису само још један од општих васкршњих обичаја, него породично сећање на нашу пасху –прелазак, при којем се оно јаје, с почетка овог интервјуа, упркос свему нашло у обновљеном гнезду, долини, реци и планини, а овим поводима нарочито, с нама су на чудесан начин и сви градитељи тог породичног гнезда, такорећи, од Христине до Христине и Григорија.

Шта као родитељ желиш да пренесеш својој деци?

Својој деци већ смо пренели да ће памтити жртве – заборавити зло, то јест уклањање од зла, али не узвраћање зла на зло, већ од вртића и школе неретко деловати наивно, немудро и тешко, али и да ће то парадоксално омогућити да и даље у нашој породици не будемо заокупљени разбојником, него победником, и да уместо: распни га, распни, кличемо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова!