Изблиза: Јасна Ђуровић, водитељка

Сваки мој дан био је потрага за добром причом. Била сам увек на услузи, доступна 24 сата, отворена за све проблеме, за сва тешка питања и тражење решења. И, онда на крају, кад све саберете и одузмете схватите да мало тога остаје што нисам подредила послу. Слагала бих када бих рекла да то није био мој избор. И да нисам волела свој посао, јер захваљујући управо њему ја сам ово што сам данас – јединствена, а једнака. Позив са Уна телевизије доживела сам као прилику да идем још више и даље. Просто, не може се назад.

Прича нам то Јасна Ђуровић, позната новинарка која је однедавно водитељка вести „Уна дан” и, ево, сада и уредница „Градских прича”, нове емисије која је радним данима на програму Уна ТВ у 19 сати.

Каријеру је почела на ТВ Кошава 2006. Била је репортер на задатку, никада истом, али је посао увек осетила под ђоновима својих ципела. Водила је паралелно и „Телемастер”. Тако је било све до 2010. када је новинарство постало оно што је желела да буде – вештина читања између редова, смелост да се не ћути и одговорност за сваку реч и поступак. Те године добила је простор за истраживање у „Експлозиву”, емисији ТВ Прва која јој је у минулих дванаест година донела многа признања и награде. Да ли јој ова промена сада прија?

– Дишем, а то је у новинарству много важно. И то пуним плућима! – поверава нам се.

– Непуних годину дана сам на Уна ТВ, а прошло је као трен.

Хоће ли „Градске приче” по садржају бити сличне „Експлозиву”?

– „Градске приче” су емисија којој дајем један потпуно другачији печат. Ту смо да гледаоцима вратимо осмех на лице, да их упознамо са свим нашим градовима, људима.

Шта је у фокусу „Градских прича” наредних недеља?

– Говорићемо о неким потпуно невероватним, а интересантним стварима, али то нека буде изненађење. Ми смо један „вечерњи забавник”. Поучни, растерећени, за разоноду и, што је најважније, пријемчиви смо и млађој популацији јер наше приче су брзе, урбане, из ваше улице, ваше зграде, трамваја, аутобуса, из сваке перспективе. Такође, оно што до сада није виђено на овим просторима – водитељке Милијана Мићуновић и Тијана Шкодрић имаће интересантне улоге у својим најавама, а какве видећете.

Зашто се обичан човек мало слика на нашим телевизијама?

– Зато што на многим телевизијама раде необични људи који не схватају да је садржај свега управо оно што називамо обичним човеком. 

У каквом сећању ће вам остати „Експлозив”?

– Било је свега, па и тренутака када се нисам либила да ризикујем живот. Из ове перспективе никада више не бих ушла у дивљи рудник, а замислите 100 метара испод земље у нечему што није обезбеђено, где смо без икакве заштите колега и ја провели два сата.

Чињеница је и да сам најдиректније утицала да неко данас буде жив, и то је нешто што сам више пута успела у „Експлозиву”. А то не може да се избрише. Захваљујући њему упознала сам многе сјајне људе, од којих ми је једна саговорница обећала да ћу кад она умре добити позив да снимам њену сахрану.

И можда би ово звучало бизарно да не постоји позадина приче; то је жена која 40 година носи црвено и све што има и са чим живи у тој јој је боји. Утолико ће и њена сахрана бити необична јер на њој нико неће носити црно – биће то црвена сахрана.

Зашто сте се определили за новинарство?

– Никада нисам мислила да ћу бити новинар. Жеља се родила месец дана пре пријемног испита. Све остало је историја. Желела сам заправо да будем лекар.

Телевизија је деценијама била сведок, па све више и учесник у историјским догађајима. Није ли сада у сенци интернета и друштвених мрежа?

– Има дана када мислим да је телевизија умрла, али је, на срећу, много више оних у којима добијам потврду да се то никада неће десити. Желим да верујем да је телевизија задржала оне три кључне ствари – да информише, едукује и забави.

Интернет и друштвене мреже су место на ком ћемо ми, а већ смо на добром путу, дозволити да нам прође живот. Трка је још неизвесна.

О вашој приватности мало се зна?

– Ја сам једно врло искрено биће. Живим лепо и мирно, али изричита сам у томе да мој живот никада неће бити тема.

Рођена сам у Петровцу на Млави. Требало је да се зовем Иван јер су се родитељи надали сину, али, на дан Светог Илије, 2. августа 1983, родила се девојчица, од скоро невероватних пет килограма. На моју срећу, мајка се зове Илинка, па ми сходно празнику на који сам се родила нису дали то име.

Родитељи су били онакви какви само могу да се пожеле. Јаки у тренуцима кад треба, пожртвовани и никада строги. Најзахвалнија сам им на томе што су ме 2002. оставили у великом Београду да се сама изборим. Нисам знала где се шта налази, где је која улица, никога нисам познавала. У Петровцу је све било лако.

Сећам се, кад је дошло време за студирање, имали смо поплаву. Река Млава нам је однела пола куће, аутомобил, моји родитељи су у то улагали деценијама. Уз свећу, спремала сам се за пријемни испит, на спрату, а доле све плива у води. И успела сам.

По сазнању да сам успела да упишем Факултет политичких наука, родитељима сам саопштила да пре одласка у Београд желим да радим месец дана. Тада сам научила једну од најважнијих лекција у животу – да ценим динар.