С плавих висина правац Голи оток

Блистава каријера, први међу најбољим југословенским пилотима, много сати проведених у плавим висинама. А, онда се све урушило, брже него било која кула од карата. Златко Димчовић, један од првих наших цивилних пилота, због четири године проведене на озлоглашеном Голом отоку, избрисан је из ваздухопловне историографије.

Говорио је шест језика, поред пилотске, имао и звање ваздухопловног инжењера, од 1936. до 1939. летео за немачку „Луфтхансу”, а онда је рат у Европи зауставио све његове планове и успехе. У јануару 1940. запослио се у домаћем Друштву за ваздушни саобраћај „Аеропут”, али ни то није дуго потрајало. Капитулацијом земље 1941. сви авиони ове компаније су уништени, а пилоти се расули широм света. Златко је, с неколицином колега, остао у Београду.

Хапшење код Постојне

Богатом радном и животном биографијом овог врсног пилота бавио се београдски публициста Јово Симишић, стрпљиво и упорно дознавајући многе досад непознате детаље његове бурне, а пре свега необичне каријере. До данас нема одговора зашто је, рецимо, одустао од бекства у Турску, априла 1942. године, иако је све већ било договорено, а план до танчина разрађен. Према неким сазнањима, до ослобођења се крио у Хомољу, да би 27. октобра 1944. у чину капетана ушао у састав Ваздухопловства НОВЈ.

– Први је летео у ескадрили за везе Врховног штаба, потом у транспортној групи, он је обавио први лет на релацији Београд–Софија, 12. фебруара 1948. Ређале су се потом и друге дужности због којих је награђиван и хваљен. Уистину, прави професионалац у свом послу – открива Симишић, у разговору за „Магазин”. – Тих послератних година обнове и изградње имао је дозволу да управља свим авионима који су коришћени у тадашњем цивилном ваздухопловству Југославије.

Стамен, образован, наочит брзо се доказао и у многим друштвеним организацијама које су га награђивале и похваљивале. У издању „Народне технике” 1950. појављује се његова књига „Пилотажа народу”. Листамо грађу о овом врсном пилоту. Каква бриљантна каријера, посебно у годинама пред Други светски рат. Његовим доласком у „Аеропут” колектив се готово препородио, наговештавајући мноштво пословних успеха.

Непуних пола године радио је и у ЈАТ-у, да би га 2. јуна 1950. после једног принудног слетања код Постојне ухапсили и одвели на Голи оток.

Многе контроверзе исплеле су се и око тог хапшења. У белешкама које је оставио историчар Чедомир Јанић, врсни познавалац прилика у ваздухопловству и некадашњи директор Ваздухопловног музеја у Сурчину, постоји и верзија да је, наводно, хтео да авионом ДЦ-3 пребегне у Бугарску. Сачувана су и у књигу преточена сећања Михаила Симића, једног од логораша с Голог отока, који се са Златком упознао на издржавању казне.

Јачи од понижења

Према тим белешкама, док је „Луфтхансом” летео на линији Београд–Берлин и обратно, у овом немачком граду се упознао са совјетским колегама. Брзо су учврстили пријатељство, да би га једном приликом они замолили да, кад већ лети над Чехословачком, осмотри и обрати пажњу шта се све ради и какве су активности на чехословачко-немачкој граници. У то време авиони нису летели много високо, а постојала су и солидна оптичка средства.

– Ништа Златко није сакрио шта је радио пре и за време Другог светског рата – открива Симишић. – Није сакрио ни да је достављао извештаје једном од пилота – совјетских обавештајаца. И све би било добро да није дошла Резолуција ИБ. Неко га је, очигледно, проказао, па су кола наједном кренула низбрдо.

На Голом отоку, међу осталим заточеницима, остао је упамћен као сјајан козер и умни аналитичар људи, друштва и догађаја. Симић га је овако описао: „Изгледао је као да је имао око 50 година. Глава, као да ју је клесао Микеланђело. Правилно оштре црте, продуховљен израз. Стајао је прав као бор и миран као да га се све ово не тиче... ’Препакивао’ је неку прљаву крпу коју је скинуо с рамена, на коме му је лежала мотка за ношење терета. А, раме жива рана. Чини ми се да бих смео да кажем како се видела оголела кључњача.”

И у тим тренуцима остао је прибран, постојан, јачи и од најтежег понижења и невоља. Оптужен за сарадњу са страним обавештајним службама, стоички је издржао четворогодишњу казну. Кроз какву је све голготу прошао (и остали кажњеници, наравно) знала је само његова напаћена душа. Домогао се слободе и једном приликом се у Београду срео са својим голооточким сабратом. Симић је тада сазнао да Златко нема посла, јер су му сва врата била затворена. Судбина је хтела да се, после много година, опет сретну у Београду, овога пута у другачијим околностима.

У међувремену је постао саветник у једном великом предузећу које се бавило увозом авиона и ваздухопловне опреме. Један од директора предузећа сетио се овог сјајног пилота који је ем био стручан и могао да процењује које авионе треба увести и каква нам ваздухопловна опрема одговара, ем је говорио стране језике. Југославија је у то доба требалo да од Велике Британије преузме авионске моторе, а за тако нешто није било стручњака. Неку врсту правде и сатисфакције ипак је добио, макар да се то догодило и после голооточке голготе.

Рођен је 1906. у Кривој Паланци (данас је то у Северној Македонији), а животни круг плавих висина заувек је затворио у Београду, 1994. године.

Пилот у „Луфтханси”

Занимљиво је како се Димчовић обрео у „Луфтханси” 1936. године. Компанија је добила дозволу за прелет преко Југославије на линији Берлин–Беч–Будимпешта–Београд–Софија–Солун–Атина, а услов је био да у службу приме по једног пилота, авио-механичара и радио-телеграфисту југословенског држављанства. После конкурса и детаљних провера, изабрани су Димчовић, механичар Радослав Шулејић и радио-телеграфиста Звонимир Блажевић. „Луфтханса” је тада била водећа европска авио-компанија.

БУНТОВНИЦИ ИЗ „ИКАРУСА”

За време Другог светског рата „Аеропут” готово да није постојао, али је зато била развијена ваздухопловна индустрија у Земуну и Београду. За потребе немачког ваздухопловства радила је фабрика „Икарус” с чим се није слагала група стручњака. Планирали су бекство из окупиране земље које се, нажалост, није догодило, иако је сачињен списак од 60 ваздухопловаца. Конце операције вукли су југословенски представници на Средњем истоку са седиштем у Каиру.