Авантура на Путу свиле

Када сам пријатељима рекла да идем у Узбекистан, сви су се чудили и питали ме зашто баш тамо. Мој одговор, као и за Пaкистан, био је врло једноставан: тамо нисам била. Када обиђете шездесетак земаља, онда вас привлаче нове и мање познате дестинације.

Узбекистан се налази у централној Азији и једна је од 15 држава насталих распадом Совјетског Савеза, и једина, поред Лихтенштајна, која нема море а окружена земљама које такође немају море. Граничи се с Казахстаном, Туркменистаном, Киргистаном, Таџикистаном и Авганистаном, који постају све занимљивији за туристе, са својим оријенталним шармом, средњовековним изгледом, турбулентном историјом и разноликом културом.

Како стићи? Кренете ујутро у шест сати комбијем до Будимпеште, чекате неколико сати лет за Истамбул, па онда још неколико сати до поласка у Ташкент. Стижете у рану зору, а све то јер је тим путем јефтиније. Кад смо стигли, иако помало измрцварени и уморни, нисмо отишли у хотел да се сместимо и одморимо. Кола и шофер већ су нас чекали и авантура је почела.

Ташкент – музеј до музеја

Цео дан обилазак музеја, двадесетак што државних, што приватних. Државни су у прелепим монументалним зградама, са по неколико спратова, феноменално уређени, да вам се заврти у глави од лепоте, а онда одете у неки приватни, мањи и одморите и поглед и душу. То су музеји значајних људи Узбекистана, музичара, писаца, певача, научника, у кућама у којима су они живели, а наследници су их претворили у музеје, па поред њихових уметничких дела можете видети и предмете које су користили у свакодневном животу.

Сазнали смо да те приватне музеје помаже држава и они не наплаћују улазнице, за разлику од државних. Разумем да постоје национални музеј, галерије, музеј књижевности, историјски, архитектонски, али изненадили су ме музеји здравља, репресије или комуникација чију оправданост схватите тек кад их погледате. У једном од музеја налази се и најстарији Куран на свету. Посетили смо и музеј посвећен првом председнику Исламу Каримову, који је пуно урадио за своју земљу.

Увече смо стигли до „Магичног града” за релаксацију, за сваки узраст, па смо и ми подетињили, ишли у акваријум, музеј познатих лица, сликали се с Мерилин Монро, Путином и краљицом Елизабетом, на удобним јастуцима у лежећем положају, на „небу” гледали и слушали занимљиву причу о васиони. Врхунац лудорија био је лет, уз помоћ 3Д технике, преко целог Узбекистана. Појели смо нешто и око поноћи стигли коначно у наш лепи хотел с базеном, али је кревет био најпримамљивији.

Температура је стално изнад 40 степени, па глад и не осећате, што је добро, јер све време морате да водите рачуна шта једете и да ли је све добро опрано и којом водом, јер вода из чесме није за пиће. Тако избегавамо воће, у ресторанима салату...

Иначе, палов је главно јело, што је заправо пиринач с месом. Једе се овчетина и пилетина, лангма (поврће с месом и тестом) и пије много чаја. Узбекистанци по врућини пију врућу течност. Када сам рекла да бих могла само супу да поједем, наш возач ме је одвео у њихов експрес ресторан где они једу и добила сам празну супу, али у посебном тањиру парче меса, један кромпир и шаргарепу. То је нешто као наш ринфлајш.

Ми смо иначе највише пара потрошили на хладне напитке, купујући мале флаше воде, сокова и чајева, јер се велика брзо загреје. Нешто нама непојмљиво: нема кафића, кафенисања, глуварења, нема пикаваца јер готово нико не пуши.

Из Ташкента крећемо возом до Самарканда у којем смо неколико сати. То је најважнији град на Путу свиле који је основан 700. године пре нове ере и који се налази на Унесковој листи културне баштине, а посетићемо и Бухару и Хиву где је живео Александар Велики и столовао Тимур Ленк, некадашњи владар целе средишње Азије.

Кад падне мрак на тргу Регистан почиње спектакл боја: сви отвори на кулама су осветљени и два сата мењају боје, а около хиљаде људи стоје и посматрају ту чаролију. Ми смо већ били унутра цео дан, јер смо имали улазнице, али ту нема ни хране ни пића, па ко издржи.

У пустињи, под јуртама

Сутрадан је на програму био пут у пустињу и мој први сусрет с јуртама, округлим номадским шаторима, пристојно уређеним, у које се путници склањају од временских непогода. Да ли од пустињске прашине или нечег другог, тек почела сам да кашљем и тај кашаљ, као и разне бактерије које сам тамо зарадила, још нисам сасвим санирала, зато препоручујем, ако путујете на ову страну, обавезно понесите лекове.

До Бухаре смо ишли путем који на све личи само не на пут, али другог начина нема. Срећа је што су нам стомаци били празни. Бухара је леп град, па брзо заборавите муку како сте тешко стигли. Познат је по ручно рађеним теписима. Наишла сам тамо на жене које су ми се осмехивале својим златним осмесима, јер су им уста била пуна златних зуба, за која су, како саме кажу, радиле годинама да би их набавиле. То је статусни симбол.

И последње место на Путу свиле је град Хива, кажу најлепши, али то су нам рекли и за Бухару. Заправо, сваки је леп и занимљив и има се по чему памтити. У околини Хиве су тврђаве од блата, другог материјала и није било пре толико векова.

То је моја прича о Узбекистану, без улепшавања. Не знам да ли бих баш поновила ово осамнаестодневно путовање, али се и не кајем, јер сам се одатле вратила богатија новим сазнањима и искуствима, а то је непроцењиво.

Споменик Насрадин хоџи

Јурећи од музеја до музеја по Ташкенту, видели смо и неколико раскошних џамија. Хазрат и Бела џамија остављају вас без даха, као и руска православна црква, еко-парк, Бабур парк са спомеником Пушкину. Затим смо обишли станицу метроа, попели се на телевизијски торањ, с чије висине је предиван поглед на престоницу Ташкент. У граду су и безбројни споменици, сви монументални у натприродним величинама. Једино је споменик Насрадин хоџи на његовом магарцу у природној величини.

Чуда на тргу Регистан

Самарканд је чувен по Регистану, предивном тргу на којем се налази низ медреса и џамија с доминантним тиркизним куполама. Регистан значи „град од песка”, јер је некада тле испод било прекривено песком.

То је данас туристички комплекс у чијим двориштима су, кад прођете кроз велике и богато изрезбарене капије, мале занатске радње, где можете свашта купити, али и посматрати како се ручно осликавају тањири, свилом везу столњаци, кују метални предмети. Девојка која везе рекла ми је да јој је потребно месец и више дана за један столњак.