Симбол и лета и јесени
Оба годишња доба обележава, јер је лагани залогај у врелим данима, а главни весник сезоне спремања зимнице
Није бео, није ситан, али је парадајз прави бисер у кухињи. За разлику од правих бисера из шкољки, црвени, округао јестиви плод није скуп. Још увек може свако да га приушти на трпези у сва три оброка.
По ботаничкој селекцији спада у воће, иако се усталило да се због широке употребе и примене у исхрани људи сврстава у поврће. Често је синоним лета јер на нашим просторима почиње да зри у најтоплијем делу године. Ипак многе асоцира на јесен, барем ону рану када почиње сезона спремања зимнице.
Ових дана домови по Србији, од Суботице до Трговишта, миришу „накисело” на кувани парадајз, туршију, печене паприке. Неколико година уназад међу домаћицама воде се озбиљне дискусије да ли се исплати кувати сок од парадајза или је једноставније и, пре свега, економичније купити индустријски произведен сок, пире, кечап.
У праву су обе стране. Када се подвуче финансијска црта, укалкулишу утрошени киловат-сати струје и, највреднија ставка, време, домаћи производ није повољнији. С друге стране, нема те фабрике која може да направи магични укус до кога се стиже после више сати кувања парадајза у великој шерпи, мешања дрвеном варјачом и сипања парадајз-сока у флаше, које се утопле и о којима се брине неколико дана као да је реч о бебама.
Овог лета гледали смо немиле сцене повртара с југа Србије, који су незадовољни откупним ценама бацали једре и сочне црвене плодове, а грађани се, гурајући се, отимали да их покупе.
Парадајз потиче из Јужне Америке и претпоставља се да је на тле Европе стигао са шпанским морепловцима који су откривали нове континенте. У природном станишту расте као вишегодишња биљка, али се култивацијом у већем делу света узгаја у једногодишњем циклусу. Има га ситног, крупног, у спектру боја од жуте до тамноцрвене.
Најавише се гаји у пластеницима па је доступан свих 12 месеци у току године. Многи се куну да такав плод није ни принети правом, домаћем парадајзу који је узрео на сунцу.
Прво гајен за украс
Требало је да прође више од 100 година док плод из семена који су донели морепловци из Новог света није почео да се користи у кухињама, најпре Италије, Шпаније, Португала. Занимљиво је да је парадајз на Старом континенту прво гајен за украс. Први запис о златној јабуци (помо д’оро) дао је ботаничар Пјетро Андреа Матиоли 1544. године. Описао га је златножутом бојом и да је величине попут трешње. Тек десет година касније, 1554, пише о црвеном парадајзу. Прва слика парадајза из средњег века датира из 1646. године. За зборник фрањевачког манастира у Севиљи шпански сликар Бартоломео Естебан Муриљо насликао је „Кухињу анђела”, на којој су приказани анђели како спремају оброк од парадајза и плавог патлиџана.
