У загрљају питомих ветрова

Халкидики, Тасос, Крф прича су за себе, путници из Србије су на острво Родос – вековно раскршће Запада и Истока – почели масовније да долазе почетком миленијума. Око 4.000 српских туриста летовало је 2014. на Родосу, пет година касније српских туриста било је готово три пута више. Затим је дошла корона, настао је прекид, док се ваши сународници, поново бројнији, враћају на Родос. Јер, Родос је много више од формуле: сунце и море.

Верујемо да овде, на космополитском, мултикултурном и гостољубивом острву, изван урбаног троугла Јалисос–Фалираки–Родос и надалеко популарних плажа на истоку острва, прилика за безбрижан одмор има прегршт. Верујемо да би гостију из Србије могло да буде и много више. Притом, југ Родоса, нарочито Прасониси, веома је интересантан, открива за „Магазин” Костас Хрисофоидис, саветник утицајног гувернера Јужноегејског региона (чине га два архипелага: Додеканиса и Киклади) Јоргоса Хаџимаркоса.

Чекајући ветар мелтеми

Четврто највеће острво Грчке, надалеко углавном знано по легендарном Колосу с Родоса, Јалисосу, Камиросу и Линдосу, три моћна града древних Дораца, и два века владавине Сувереног реда витезова Светог Јована Јерусалимског од Родоса (1310–1522), мање се прочуло по добрим ветровима, који на југу, баш у Прасонисију, бодре ових дана шаролики свет ведрих путника намерника. А, тамо у Прасонисију, 95 километара јужно од вреве престоничког Родоса, непрегледна, пажљиво заравњена пешчара излази на два мора: са западне стране на Егеј, а с источне на Медитеран. Између два топла мора разастрти су истоимена плажа Прасониси (Зелено острво) и национални парк – једна од најлепших летњих адреса Грчке за заљубљенике са свих страна света у виндсурф, кајтсурф, фојлинг и педалирање на води.

Двориште Палате (Фотографије Т. Вујић)

Благи северозападни ветар мелтеми над Прасонисијем, између јуна и септембра, добија посебну снагу тачно на месту где би Егеј да додирне Медитеран. Тада, на радост „даскаша” спремних за одмеравање човека, воде и ветра, мелтеми код Прасонисија издигне између Егеја и Средоземног мора пешчани спруд ширине највише два-три метра и велику воду подели на два спортска терена. Са западне стране настане плиће егејско „игралиште” које шароликој групи кајтсурфера свих узраста снажно подиже адреналин. Клизећи на малој дасци клинци, младеж и они далеко старији, с ведро обојеним малим „падобранима” закаченим чврстим носачем за тело, успевају у Прасонисију да накратко узлете и одрже се у ваздуху над пенушавим, безазленим таласима.

У исто време, источно од превлаке која Прасониси лети претвори у полуострво, виндсурфери у професионалној опреми хватају се неуморно, пред бројном публиком на обали, укоштац с бржим, али увек доброћудним мелтемијем. У међувремену, на пешчаној обали, деси се да кршни момци играју фудбал бодрећи се међу собом на хибру језику, млади Арапи возе „осмице” џиповима по песку, а фамилије источноевропских љубитеља спортова на води кувају храну у великим ауто-кућама, нанизаним у залеђу плаже.

– Ово је слобода – каже за наш лист млади Београђанин Милан С. У Прасонисију, на месту руже лаганих ветрова, нико изгледа ником не смета, и места има за све придошлице, који се добрим путем отисну на јужни шпиц Родоса кроз брежуљке ниске макије и миришљава поља тимијана и лаванде. Чаролија предвидивог вихора у Прасонисију (лети просечне снаге пет-шест бофора) и километарске дивље плаже до успаваних сеоца Катавја и Аполакја на југозападу Родоса – свет су за себе који има своју будућност, уверен је Мајк Панагос, по сопственим речима најбољи сурфер на Родосу.

Крузери се враћају и на Родос

На супротном, северном шпицу острва, летњи поветарац и плавичасто небо без облака у главни град Родос деценијама доводe реке путника намерника загледаних у другачије хоризонте. Гримизни лустер од прозрачног венецијанског мурано стакла у Палати великог мајстора витезова Светог Јована. Блистави седмокраки свећњак – менора у Кахал Шалому, најстаријој, сефардској синагоги у Грчкој. Баснословна збирка арапских и персијских манускрипта у библиотеци Хафиза Ахмед Аге из 1793. године, православна црква Агиос Фануриса из 13. века и католичка црква Светог Антонија, надомак Сократове улице, главне трговачке артерије средњовековног града – под заштитом Унеска само су део непроцењивог културног блага града Родоса који привлачи милионе путника, међу њима тако и све више придошлица из Србије.

У суочавању с короном која би, по процени званичника на Родосу, могла да потраје најмање до 2023. године, мегаострво у ходу престројава туристичку понуду за та будућа, боља времена.

– Родос је пребогат културним знаменитостима, не само врлетан већ и шумовит, ризница сјајне керамике којом је украшена и Аја Софија, острво на путевима добрих ветрова вековне традиције поморске пловидбе и славе вештих капетана. Стога смо одлучили да преобликујемо и обогатимо туристичку понуду – најављује Константинос Тарасљас, заменик градоначелника задужен за финансије.

– Управа Јужноегејског региона и Родоса тим поводом управо ради на „новом бренду”. У понуди за страно тржиште, острво све више наступа под именом Rhodes, а мање под грчким именом Родос. Уверени смо да је маркетиншки тако пробитачније, те стога на великом острву заокружујемо нове програме развоја верског туризма, гастро-тура, зимских понуда европским спортистима за вежбе на острву с преко 300 сунчаних дана годишње – надовезује се Атанасијос Виринис, заменик градоначелника Родоса надлежан за туризам.

Оријентална кафетерија у Сократовој улици, главној трговачкој артерији града

Срби увек добродошли

Нашим туристима Родос широко и увелико нуди бројне драгоцености заједничке историје.

– Када будете обилазили Родос, немојте пропустити да посетите Филеримос. Манастир и његове светиње имали су драматичну историју, а Грци и ми смо духовно одвајкада повезани; тако је икона Богородице Филеримоске пренета својевремено на Цетиње – надахнуто ће тек пристиглим туристима рећи Зорица Миловић, водич, која, с породицом, већ двадесет година живи на Родосу.

Пријатељство с нашим народом стоји дубоко у срцу Михалиса Маврикоса, власника истоименог ресторана на улазу у Линдос, давнашњу престоницу острва Родос. – Срби су увек добродошли у Грчкој, а нарочито на Родосу. У мојој спаваћој соби и данас стоји велика икона Светог Ђорђа с аждајом, поклон драгих пријатеља из Београда, чије сам дете оне злосрећне 1999. године свим срцем удомио овде – сјајног ока и срећног погледа присећа се ових дана господин Маврикос.

Судар древног и модерног

Многослојна историја сударања и суживот бројних народа, покаткад и тегобан, уочљиви су истовремено и изван зидина најбоље сачуване средњовековне фортификације у Европи са 11 капија и четири километра високих бедема постављених у три одбрамбена реда које раздвајају дубоки јаркови. Из времена италијанске окупације Родоса (1912–1943), на прилазу Мандрику, модерном делу града, над обалом се надноси здање националног позоришта подигнутог у време Мусолинија, које данас носи име славне грчке глумице Мелине Меркури. Недалеко од велелепних здања Општине и Седишта управе региона – подигнутих у „италијанском” периоду – једно до другог стоје и импозантна зграда „Казина Родос”, Акваријум, али и старо турско гробље, све у пешачкој раздаљини од „Ронде” и „Баје”, скоцканих ресторана барова на плажи која гледа на Мармарис и помодних ресторана од „Кукоса” до „Марка Пола”.