Etnografski muzej u Beogradu predstavlja u Gradskom muzeju Bečej gostujuću izložbu „Seljak u karikaturi Ježa 1935–1990”, autorke Tatjane Mikulić, muzejskog savetnika. Postavka će biti otvorena do kraja januara 2026. godine i predstavlja jedinstvenu priliku da publika, kroz humor i satiru, sagleda jedan od najupečatljivijih likova jugoslovenske kulture dvadesetog veka – seljaka, protagonistu čije je prisustvo na stranicama čuvenog „Ježa” trajalo više od pola veka.
Izabrano je 90 karikatura iz ogromnog fonda satiričnog lista, koji je od 1935. do 1990. godine bio najznačajnije jugoslovensko glasilo humora. Autorkino dugogodišnje istraživanje obuhvatilo je pregled više od 2.600 brojeva i 1.075 karikatura, od kojih su izdvojeni radovi koji najbolje oslikavaju društvene promene, ideološke zaokrete i kolektivne zablude. Uz izložbu je objavljen i prateći katalog, koji dodatno osvetljava razvoj lika seljaka i mesta koje je zauzimao u kulturnoj istoriji Jugoslavije.
Instrument društvene kritike
– Lik seljaka u „Ježu” bio je i simbol tradicije i instrument društvene kritike. U predratnom periodu komični junak nosi šubaru ili šajkaču – šubara je simbol zemljoradnika, dok je šajkača vezivana za veterane balkanskih ratova. Ponekad je nosi i dečak, ponekad ostareli ratni invalid, što svedoči o promenljivoj i složenoj simbolici tog jednog komada odeće koji će ostati glavno vizuelno obeležje seljaka sve do kraja osamdesetih godina – ističe Tatjana Mikulić iz beogradskog Etnografskog muzeja.
Predratne karikature često prikazuju seljake Srbe, Hrvate i Slovence koji, svaki sa svojom kapom, zajedno komentarišu političke prilike. Poenta karikaturista je da dok se političari prepiru, oni se čude tim svađama i podelama, pa tako promovišu ideju jugoslovenskog jedinstva. Seljaka muči porezi, teret gospode koju narod izdržava, ali ih prožima osećaj bliskosti i zajedništva.
Posle Drugog svetskog rata ton se menja. U prvim godinama obnove zemlje šajkača dobija negativno obeležje – simbol zaostalosti, četništva, neprihvatanja socijalističkih normi. U socrealističkoj fazi, uz zastave i srp i čekić, seljak je pozitivan samo ako ulazi u zadruge, sklanja međe, učestvuje u izgradnji novog društva. U suprotnom, karikatura ga često prikazuje kao prekomerno imućnog, sklonom prevari ili tvrdičluku.
Od pedesetih do sedamdesetih seljak je najčešće junak sitnih, svakodnevnih prevara – „sipa vodu u mleku”, „laže”, ne ume da uključi električni šporet, kupuje belu tehniku iako nema struju, prevozi frižidere i televizore na zaprežnim kolima. To je vreme ubrzane modernizacije kada se, kako pokazuju i terenska istraživanja, prestiž meri veličinom antene ili kuće, a „Jež” sve to pojačava satiričnim groteskama.
Karikaturisti poput Pjera, Vlade Savića, Zuke Džumhur, Dragoslava Stojanovića, Lobačova ili Klasa pažljivo su posmatrali seosku stvarnost, a isto toliko kritikovali i gradske pojave – klađenje, sportsku prognozu, zloupotrebe bolovanja, mane radničkog samoupravljanja. Karikatura je bila sredstvo društvene opomene, ali ne i političke kritike: partija, vojska i Tito bili su van domašaja pera. Postojali su strogi cenzorski mehanizmi; a u zapisima se pominju i upozorenja visokih funkcionera da se „Partija i Armija ne diraju”, kaže naša sagovornica.
Ipak, i u okviru ograničenja, karikaturisti su nalazili prostor za oštru satiru. U sedamdesetim se javlja motiv seljaka kao pijanca, pa čak i „nadrogirane” figure koja sedi pod orahom i rezignirano izgovara – „ipak se okreće”. Osamdesete donose veliku krizu i temeljnu promenu simbolike: šajkača postaje nacionalni znak, pre svega Srbi s Kosova koji se, na karikaturama, iseljavaju u kolonama. Istovremeno, kritikovani su i Srbi koji prodaju imanja Albancima „za dobre pare”, kao i natalitetna politika kosovskih Albanaca, često predstavljena kroz motiv rode koja „naseljava Kosovo”. Ne izostaju ni erotske scene – seljak, i kada je nag, uvek zadržava šajkaču. Taj vizuelni znak postaje i osnova humora i sredstvo društvene identifikacije.
I mladi uživaju u izložbi
– Za mlađe generacije, koje nisu proživele to vreme, izložba je često otkrovenje. Karikature deluju sveže, žive i razumljive, a humor, ma koliko bio obojen ideologijom, i dalje jasno prenosi atmosferu jednog doba, kaže autorka i ističe da joj je važno da sve bude „čitko i pitko”, jer se iz ovog vizuelnog arhiva može mnogo naučiti – ne samo o seljaku, već o društvenim mehanizmima, stereotipima i političkim pritiscima koji su oblikovali jugoslovensku satiru.
„Jež” danas izlazi svega nekoliko puta godišnje, ali ostaje simbol jedne slavne tradicije, slično kao što je u Francuskoj to „Okovani patak”. A kroz izložbu u Bečeju ta tradicija dobija novi život – kao svedočanstvo vremena, ali i podsetnik koliko humor može da kaže o nama samima, pa i o samim karikaturistima.
Političari „junaci” od devedesetih
Tek od devedesetih godina prošlog veka političari postaju glavni „junaci” u karikaturama, posebno u Koraksovim. Tako je ostalo i do danas, iako se političke ličnosti menjaju, ne prestaju da budu zanimljivi karikaturistima, dok je do pojave višepartijskog sistema seljak bio među najismevanijim društvenim grupama.
– Tokom jednopartijskog sistema postojali su vrlo snažni pritisci s političkog vrha na karikaturiste, a o tome svedoče i brojni zapisnici iz Arhiva Srbije koje sam pogledala. Iako su Džumhur, Pjer, Klas bili neposlušni, posebno Džumhur koji je i boemski živeo, i one je u godinama posle rata crtao „na liniji”. Nije bio poslušnik, ali je crtao socrealističke karikature. Mislim da je tako jedino i moglo jer bi u suprotnom „Jež” bio ugašen – kaže naša sagovornica.
