Етнографски музеј у Београду представља у Градском музеју Бечеј гостујућу изложбу „Сељак у карикатури Јежа 1935–1990”, ауторке Татјане Микулић, музејског саветника. Поставка ће бити отворена до краја јануара 2026. године и представља јединствену прилику да публика, кроз хумор и сатиру, сагледа један од најупечатљивијих ликова југословенске културе двадесетог века – сељака, протагонисту чије је присуство на страницама чувеног „Јежа” трајало више од пола века.
Изабрано је 90 карикатура из огромног фонда сатиричног листа, који је од 1935. до 1990. године био најзначајније југословенско гласило хумора. Ауторкино дугогодишње истраживање обухватило је преглед више од 2.600 бројева и 1.075 карикатура, од којих су издвојени радови који најбоље осликавају друштвене промене, идеолошке заокрете и колективне заблуде. Уз изложбу је објављен и пратећи каталог, који додатно осветљава развој лика сељака и места које је заузимао у културној историји Југославије.
Инструмент друштвене критике
– Лик сељака у „Јежу” био је и симбол традиције и инструмент друштвене критике. У предратном периоду комични јунак носи шубару или шајкачу – шубара је симбол земљорадника, док је шајкача везивана за ветеране балканских ратова. Понекад је носи и дечак, понекад остарели ратни инвалид, што сведочи о променљивој и сложеној симболици тог једног комада одеће који ће остати главно визуелно обележје сељака све до краја осамдесетих година – истиче Татјана Микулић из београдског Етнографског музеја.
Предратне карикатуре често приказују сељаке Србе, Хрвате и Словенце који, сваки са својом капом, заједно коментаришу политичке прилике. Поента карикатуриста је да док се политичари препиру, они се чуде тим свађама и поделама, па тако промовишу идеју југословенског јединства. Сељака мучи порези, терет господе коју народ издржава, али их прожима осећај блискости и заједништва.
После Другог светског рата тон се мења. У првим годинама обнове земље шајкача добија негативно обележје – симбол заосталости, четништва, неприхватања социјалистичких норми. У соцреалистичкој фази, уз заставе и срп и чекић, сељак је позитиван само ако улази у задруге, склања међе, учествује у изградњи новог друштва. У супротном, карикатура га често приказује као прекомерно имућног, склоном превари или тврдичлуку.
Од педесетих до седамдесетих сељак је најчешће јунак ситних, свакодневних превара – „сипа воду у млеку”, „лаже”, не уме да укључи електрични шпорет, купује белу технику иако нема струју, превози фрижидере и телевизоре на запрежним колима. То је време убрзане модернизације када се, како показују и теренска истраживања, престиж мери величином антене или куће, а „Јеж” све то појачава сатиричним гротескама.
Карикатуристи попут Пјера, Владе Савића, Зуке Џумхур, Драгослава Стојановића, Лобачова или Класа пажљиво су посматрали сеоску стварност, а исто толико критиковали и градске појаве – клађење, спортску прогнозу, злоупотребе боловања, мане радничког самоуправљања. Карикатура је била средство друштвене опомене, али не и политичке критике: партија, војска и Тито били су ван домашаја пера. Постојали су строги цензорски механизми; а у записима се помињу и упозорења високих функционера да се „Партија и Армија не дирају”, каже наша саговорница.
Ипак, и у оквиру ограничења, карикатуристи су налазили простор за оштру сатиру. У седамдесетим се јавља мотив сељака као пијанца, па чак и „надрогиране” фигуре која седи под орахом и резигнирано изговара – „ипак се окреће”. Осамдесете доносе велику кризу и темељну промену симболике: шајкача постаје национални знак, пре свега Срби с Косова који се, на карикатурама, исељавају у колонама. Истовремено, критиковани су и Срби који продају имања Албанцима „за добре паре”, као и наталитетна политика косовских Албанаца, често представљена кроз мотив роде која „насељава Косово”. Не изостају ни еротске сцене – сељак, и када је наг, увек задржава шајкачу. Тај визуелни знак постаје и основа хумора и средство друштвене идентификације.
И млади уживају у изложби
– За млађе генерације, које нису проживеле то време, изложба је често откровење. Карикатуре делују свежe, живе и разумљиве, а хумор, ма колико био обојен идеологијом, и даље јасно преноси атмосферу једног доба, каже ауторка и истиче да јој је важно да све буде „читко и питко”, јер се из овог визуелног архива може много научити – не само о сељаку, већ о друштвеним механизмима, стереотипима и политичким притисцима који су обликовали југословенску сатиру.
„Јеж” данас излази свега неколико пута годишње, али остаје симбол једне славне традиције, слично као што је у Француској то „Оковани патак”. А кроз изложбу у Бечеју та традиција добија нови живот – као сведочанство времена, али и подсетник колико хумор може да каже о нама самима, па и о самим карикатуристима.
Политичари „јунаци” од деведесетих
Тек од деведесетих година прошлог века политичари постају главни „јунаци” у карикатурама, посебно у Кораксовим. Тако је остало и до данас, иако се политичке личности мењају, не престају да буду занимљиви карикатуристима, док је до појаве вишепартијског система сељак био међу најисмеванијим друштвеним групама.
– Током једнопартијског система постојали су врло снажни притисци с политичког врха на карикатуристе, а о томе сведоче и бројни записници из Архива Србије које сам погледала. Иако су Џумхур, Пјер, Клас били непослушни, посебно Џумхур који је и боемски живео, и оне је у годинама после рата цртао „на линији”. Није био послушник, али је цртао соцреалистичке карикатуре. Мислим да је тако једино и могло јер би у супротном „Јеж” био угашен – каже наша саговорница.
