U vremenu u kojem se od tela očekuje da bude brzo, funkcionalno i neprekidno produktivno, izložba „O telu i drugim promenama” vajarke Kristine Ivić ponudila je sasvim drugačiji pogled – poziv da zastanemo, oslušnemo sebe i preispitamo odnos prema sopstvenoj telesnosti. Postavka, koja je od 9. do 20. juna bila otvorena u Galeriji Kolarčeve zadužbine, privukla je više od 800 posetilaca i otvorila prostor za razgovor o identitetu, sećanju, pripadanju i iskustvu življenja u telu.
Radovi predstavljeni na izložbi nastajali su tokom više godina kao deo ličnog i umetničkog procesa samospoznaje. Kroz skulpture u kamenu, minijaturne forme, vez i poeziju, umetnica istražuje tragove koje iskustva ostavljaju u čoveku i način na koji telo pamti promene.
Za Kristinu Ivić kamen nije samo materijal već sagovornik. Njene skulpture ne nastaju prema unapred pripremljenim skicama, već kroz intuitivan proces u kojem forma postepeno izlazi iz kamena. Upravo zato njeni radovi deluju istovremeno poznato i zagonetno, kao sećanja koja prepoznajemo, ali ih ne možemo lako pretočiti u reči.
„Kamen nikada ne pokušavam da savladam. Trudim se da ga slušam. Svaka skulptura nastaje iz dijaloga između materijala, tela i onoga što još ne umem da izgovorim rečima. Moji radovi govore o telu koje pamti, menja se i traži svoje mesto u svetu”, kaže autorka Kristina Ivić.
Centralno mesto u postavci zauzima telo kao prostor sećanja, promena i ličnog iskustva. Umetnica kroz svoje radove suprotstavlja se ritmu savremenog života koji od čoveka neprestano zahteva brzinu i efikasnost, nudeći prostor za usporavanje, introspekciju i prihvatanje sopstvene ranjivosti.
Istoričarka umetnosti i stručna saradnica izložbe Veronika Podrjadova ističe da se tema telesnosti u radovima Kristine Ivić razvija kroz iskustvo življenja u telu koje pamti, oseća, trpi, menja se i pokušava da opstane u ritmovima savremenog života.
„Istovremeno, čini se da smo izgubili poverenje u sopstvenu telesnost, naviknuti da telo posmatramo kao nešto što treba kontrolisati, ubrzati, oblikovati ili prevazići. Nasuprot logici savremenog kapitalizma, koja ne dopušta zastoj, introspekciju, sporost ni blagost, skulptura i sam materijal otvaraju prostor drugačijeg ritma, trajanja i drugačijeg doživljaja vremena”, kaže Podrjadova.
Posebnu dimenziju izložbi daju minijaturne skulpture, vez i pesme koje prate postavku. Kroz njih umetnica istražuje teme ženskog iskustva, porodičnog nasleđa, identiteta i kolektivnog pamćenja, spajajući tradicionalne tehnike sa savremenim umetničkim izrazom.
Jedan od zanimljivijih aspekata izložbe jeste i odnos prema dodiru. Dok galerijski prostor najčešće podrazumeva distancu između posmatrača i umetničkog dela, autorka podseća da svet najpre upoznajemo telom, a tek potom pogledom.
Velika posećenost izložbe pokazala je da pitanja kojima se Kristina Ivić bavi nisu rezervisana samo za umetničke krugove. Naprotiv, potreba da se govori o telu, identitetu i ličnom iskustvu ostaje jednako važna kao i sama umetnost, a upravo u tom susretu savremenog čoveka i skulpture leži snaga ove postavke.
