У времену у којем се од тела очекује да буде брзо, функционално и непрекидно продуктивно, изложба „О телу и другим променама” вајарке Кристине Ивић понудила је сасвим другачији поглед – позив да застанемо, ослушнемо себе и преиспитамо однос према сопственој телесности. Поставка, која је од 9. до 20. јуна била отворена у Галерији Коларчеве задужбине, привукла је више од 800 посетилаца и отворила простор за разговор о идентитету, сећању, припадању и искуству живљења у телу.
Радови представљени на изложби настајали су током више година као део личног и уметничког процеса самоспознаје. Кроз скулптуре у камену, минијатурне форме, вез и поезију, уметница истражује трагове које искуства остављају у човеку и начин на који тело памти промене.
За Кристину Ивић камен није само материјал већ саговорник. Њене скулптуре не настају према унапред припремљеним скицама, већ кроз интуитиван процес у којем форма постепено излази из камена. Управо зато њени радови делују истовремено познато и загонетно, као сећања која препознајемо, али их не можемо лако преточити у речи.
„Камен никада не покушавам да савладам. Трудим се да га слушам. Свака скулптура настаје из дијалога између материјала, тела и онога што још не умем да изговорим речима. Моји радови говоре о телу које памти, мења се и тражи своје место у свету”, каже ауторка Кристина Ивић.
Централно место у поставци заузима тело као простор сећања, промена и личног искуства. Уметница кроз своје радове супротставља се ритму савременог живота који од човека непрестано захтева брзину и ефикасност, нудећи простор за успоравање, интроспекцију и прихватање сопствене рањивости.
Историчарка уметности и стручна сарадница изложбе Вероника Подрјадова истиче да се тема телесности у радовима Кристине Ивић развија кроз искуство живљења у телу које памти, осећа, трпи, мења се и покушава да опстане у ритмовима савременог живота.
„Истовремено, чини се да смо изгубили поверење у сопствену телесност, навикнути да тело посматрамо као нешто што треба контролисати, убрзати, обликовати или превазићи. Насупрот логици савременог капитализма, која не допушта застој, интроспекцију, спорост ни благост, скулптура и сам материјал отварају простор другачијег ритма, трајања и другачијег доживљаја времена”, каже Подрјадова.
Посебну димензију изложби дају минијатурне скулптуре, вез и песме које прате поставку. Кроз њих уметница истражује теме женског искуства, породичног наслеђа, идентитета и колективног памћења, спајајући традиционалне технике са савременим уметничким изразом.
Један од занимљивијих аспеката изложбе јесте и однос према додиру. Док галеријски простор најчешће подразумева дистанцу између посматрача и уметничког дела, ауторка подсећа да свет најпре упознајемо телом, а тек потом погледом.
Велика посећеност изложбе показала је да питања којима се Кристина Ивић бави нису резервисана само за уметничке кругове. Напротив, потреба да се говори о телу, идентитету и личном искуству остаје једнако важна као и сама уметност, а управо у том сусрету савременог човека и скулптуре лежи снага ове поставке.
