I ove jeseni nekadašnja prestonica Mletačke republike sija punim sjajem i mami turiste iz celog sveta. Već sama plovidba venecijanskom lagunom tera na razmišljanje koliko je hrabrosti trebalo da se sagradi grad na ogromnim drvenim stubovima na koje su slagane platforme. Na njima su podignuta zdanja koja su, kao i Venecija, odolela kroz sve minule vekove.
Duždeva palata je među prvim znamenitostima na koje naiđete kada siđete s brodića koji vas je doveo do trajekt luke. Čuveni i tragični most uzdaha podseća na tužne sudbine osuđenika koji su na putu na gubilište tu poslednji put videli nebo. Ali čim se most prođe, kreće splet uličica i trgova s brojnim radnjicama i trgovcima koji pokazuju da život uvek mora da teče dalje. U jednoj suvenirnici zatičemo ukrasne fiugure na kojima su likovi poznatih ličnosti, a među njima je i Novak Đoković. Duhovito primećujemo da je Nole, na tom suveniru, bolje „ispao” od Sinera.
Samo nekoliko koraka dalje, u neposrednoj blizini Kanala Grande, u palati Venijer de Leoni, nalazi se čuvena kolekcija Pegi Gugenhajm. Ispred glavnog ulaza je prelepa bašta sa stepeništem koje vodi do kanala. U stalnoj postavci „venecijanske fililaje” Gugenhajm muzeja mogu se videti slike Pikasa, Dalija, Maksa Ernsta, kao i skulpture Henrija Mura, Brankuzija, Đakometija...
Preko Trga Akademija mostom stižemo i do crkve koju je u jednoj od najlepših srpskih ljubavnih pesama „Santa Maria dela Salute” opevao veliki Laza Kostić. Unutrašnjost se trenutno renovira, a najviše pažnje privlači Tintoretova freska „Svadba u Kani” na kojoj je se nalazi i autoportret velikog renesansnog umetnika. Trg ispred crkve je i okupljalište galebova, jer ove morske ptice su tu pronašle svoj kutak i gotovo da sleću posetiocima na ramena, pogotovo ako spaze hranu u rukama.
Na Trgu Svetog Marka je spomenik simbolu Venecije – lavu. Tu su brojni kafići i restorani, ali ako želite da se odmorite i sednete na stepenište duždeve palate, gradski čuvari će brzo doći do vas i zamoliti vas da smesta ustanete.
Cena za sat vremena vožnje gondolom košta devedeset evra! I nemali broj turista za to ne žali para, da ploveći kanalima sluša i kancone gondolijera. Gondolijerstvo je ovde tradicija nekih porodica, mada ih to ne oslobađa polaganja ozbiljnog ispita za upravljanje ovim čamcima.
Kada se celog dana pešači po gradu, onda se i ogladni. Glavni izbor jela nije bila tradicionalna pica ili paštašuta, već pita od spanaća koju već više od 140 godina pravi mala pekara u blizni Grand kanala. Kako nam je rekao vlasnik Đorđo, inače peta generacija osnivača, pita „de spinacija” apsolutni je hit njegove porodične pekare.
