И ове јесени некадашња престоница Млетачке републике сија пуним сјајем и мами туристе из целог света. Већ сама пловидба венецијанском лагуном тера на размишљање колико је храбрости требало да се сагради град на огромним дрвеним стубовима на које су слагане платформе. На њима су подигнута здања која су, као и Венеција, одолела кроз све минуле векове.
Дуждева палата је међу првим знаменитостима на које наиђете када сиђете с бродића који вас је довео до трајект луке. Чувени и трагични мост уздаха подсећа на тужне судбине осуђеника који су на путу на губилиште ту последњи пут видели небо. Али чим се мост прође, креће сплет уличица и тргова с бројним радњицама и трговцима који показују да живот увек мора да тече даље. У једној сувенирници затичемо украсне фиугуре на којима су ликови познатих личности, а међу њима је и Новак Ђоковић. Духовито примећујемо да је Ноле, на том сувениру, боље „испао” од Синера.
Само неколико корака даље, у непосредној близини Канала Гранде, у палати Венијер де Леони, налази се чувена колекција Пеги Гугенхајм. Испред главног улаза је прелепа башта са степеништем које води до канала. У сталној поставци „венецијанске филилаје” Гугенхајм музеја могу се видети слике Пикаса, Далија, Макса Ернста, као и скулптуре Хенрија Мура, Бранкузија, Ђакометија...
Преко Трга Академија мостом стижемо и до цркве коју је у једној од најлепших српских љубавних песама „Санта Мариа дела Салуте” опевао велики Лаза Костић. Унутрашњост се тренутно реновира, а највише пажње привлачи Тинторетова фреска „Свадба у Кани” на којој је се налази и аутопортрет великог ренесансног уметника. Трг испред цркве је и окупљалиште галебова, јер ове морске птице су ту пронашле свој кутак и готово да слећу посетиоцима на рамена, поготово ако спазе храну у рукама.
На Тргу Светог Марка је споменик симболу Венеције – лаву. Ту су бројни кафићи и ресторани, али ако желите да се одморите и седнете на степениште дуждеве палате, градски чувари ће брзо доћи до вас и замолити вас да сместа устанете.
Цена за сат времена вожње гондолом кошта деведесет евра! И немали број туриста за то не жали пара, да пловећи каналима слуша и канцоне гондолијера. Гондолијерство је овде традиција неких породица, мада их то не ослобађа полагања озбиљног испита за управљање овим чамцима.
Када се целог дана пешачи по граду, онда се и огладни. Главни избор јела није била традиционална пица или пашташута, већ пита од спанаћа коју већ више од 140 година прави мала пекара у близни Гранд канала. Како нам је рекао власник Ђорђо, иначе пета генерација оснивача, пита „де спинација” апсолутни је хит његове породичне пекаре.
