Zvona manastira Savine
Bokokotorski zaliv sa starim gradovima i mirisom čempresa, koje nosi maestral, ostaju duboko urezani u sećanje mnogih koji posete ovaj deo Jadrana. Nije slučajno veliki romantičar Džordž Bajron zapisao u sećanjima s putovanja kroz Boku da se najlepši „susret” mora i kopna desio baš ovde. Pisali su o ovom zalivu i Aleksa Šantić, Ljubomir Nenadović.
Sezona letnjih odmora je tek počela. Tu su parovi sa severa Evrope, porodice, gosti koji traže mir pre letnjih gužvi.
Put do Jadrana
Put od Beograda do Herceg Novog dug je oko petsto kilometara. Na Zlatiboru smo se odlučili za put preko Višegrada, uz Drinu i Sutjesku, preko Foče i Tjentišta. To je put kroz krševitu Hercegovinu, a može se putovati i kroz Crnu Goru preko Tare, Šavnika i Nikšića.
Tunelom kroz prevoj Čemerno stigli smo u opštinu Gacko, a onda „zaplovismo” zelenim livadama Gackog polja, prepunim stadima krava i ovaca. Gradovi Bileća i Trebinje ostali su za nama na putu za more. U grad smo stigli spuštajući se putem kroz planinu Orjen. Kada se s visine ugleda more i zaliv, lako je shvatiti zašto su mnogi putopisci pisali da je ovo najlepši zaliv na Mediteranu. Na njegovom ulazu stoji Herceg Novi, kao čuvar ulaza u raj. Rasprostrt po kosama, s kojih se strmim uličicama i stepenicama (skalinama) spušta na vodu, izgleda kao izbrazdana prirodna skulptura u kamenu.
Miris soli i borovine širi se vazduhom. Uz obalu se proteže dugo šetalište od lečilišta Igala niz celu dužinu gradskih plaža. U restoranima i kafićima na šetalištu cene su slične beogradskim.
Stari grad rasut je po padini između tvrđava s malim trgovima koji su spojeni bezbrojnim uskim kamenim ulicama i strmim stepenicama. Po trgovima rastu mimoze i stare palme, a oko njih kuće sa šarenolikim kapcima i balkonima prepunim cveća. Na samom ulazu u stari deo grada nalazi se tvrđava koju su gradili srpski osnivači grada, a dograđivali Turci i Mlečani. Iznad grada stoji druga velika tvrđava – Kanli kula, na turskom Krvava kula, u kojoj je nekada bila tamnica. Obe su sada pretvorene u pozornice pod vedrim nebom. Grad je osnovao u 15. veku velmoža Stefan Vukčić Kosača, koji je uzeo titulu Herceg od Svetog Save. Po njemu je ceo kraj i grad dobio ime.
Na najlepšem mestu, steni iznad grada, među borovima i čempresima, vekovima dostojanstveno stoji srpski manastir Savina, duhovni centar pravoslavnih Bokelja. U predvečerje zvona Savine oglašavaju večernju službu. Njihov zvuk nošen vetrovima preko grada, tvrđava, borova i talasa kao da spaja vekove koji su se nad ovim zalivom smenjivali. U njemu je poslednji put u životu odslušao službu kralj Aleksandar Karađorđević, pred kobni odlazak u Marsej 1934, gde je ubijen.
Dobio sam blagoslov od igumana arhimandrita Makarija da fotografišem deo manastirske riznice gde se čuvaju crkvene knjige, ikone, portreti crkvenih velikodostojnika i najveća svetinja – kristalni krst Svetoga Save koji se ovde čuva, kao i jedan od prepisa „Nomokanona”.
Veliku zahvalnost dugujem Zoranu Lazareviću, predsedniku crkvene opštine topaljsko-hercegnovske, za nesebičnu pomoć i objašnjenja o ovoj svetinji.
Tri crkve
Manastir Savinu čine tri crkve: najveća, posvećena Uspenju Presvete Bogorodice iz 18. veka, mala crkva iz 1.030 godine s izuzetnim freskama i crkva Svetog Save na brdašcu iznad ove, koju je po predanju osveštao sveti Sava. Njegov krst se iznosi na Savindan kada se organizuje litija do crkve.
„Najstariju, malu crkvu je dogradio Herceg Stefan Kosača. Druga važna relikvija je čudotvorna ikona Bogorodice Savinske. Ona je, po predanju, sačuvala manastir od mletačkih topova s broda, koji su manastir gađali s mora, ali ga nisu pogodili. Ona je velika svetinja i njoj se verni narod svakodnevno poklanja i moli za pomoć i isceljenje”, rekao je Lazarević.
