Звона манастира Савине

Бококоторски залив са старим градовима и мирисом чемпреса, које носи маестрал, остају дубоко урезани у сећање многих који посете овај део Јадрана. Није случајно велики романтичар Џорџ Бајрон записао у сећањима с путовања кроз Боку да се најлепши „сусрет” мора и копна десио баш овде. Писали су о овом заливу и Алекса Шантић, Љубомир Ненадовић.

Сезона летњих одмора је тек почела. Ту су парови са севера Европе, породице, гости који траже мир пре летњих гужви.

Пут до Јадрана

Пут од Београда до Херцег Новог дуг је око петсто километара. На Златибору смо се одлучили за пут преко Вишеграда, уз Дрину и Сутјеску, преко Фоче и Тјентишта. То је пут кроз кршевиту Херцеговину, а може се путовати и кроз Црну Гору преко Таре, Шавника и Никшића.

Тунелом кроз превој Чемерно стигли смо у општину Гацко, а онда „запловисмо” зеленим ливадама Гацког поља, препуним стадима крава и оваца. Градови Билећа и Требиње остали су за нама на путу за море. У град смо стигли спуштајући се путем кроз планину Орјен. Када се с висине угледа море и залив, лако је схватити зашто су многи путописци писали да је ово најлепши залив на Медитерану. На његовом улазу стоји Херцег Нови, као чувар улаза у рај. Распрострт по косама, с којих се стрмим уличицама и степеницама (скалинама) спушта на воду, изгледа као избраздана природна скулптура у камену.

Мирис соли и боровине шири се ваздухом. Уз обалу се протеже дуго шеталиште од лечилишта Игала низ целу дужину градских плажа. У ресторанима и кафићима на шеталишту цене су сличне београдским.

Стари град расут је по падини између тврђава с малим трговима који су спојени безбројним уским каменим улицама и стрмим степеницама. По трговима расту мимозе и старе палме, а око њих куће са шареноликим капцима и балконима препуним цвећа. На самом улазу у стари део града налази се тврђава коју су градили српски оснивачи града, а дограђивали Турци и Млечани. Изнад града стоји друга велика тврђава – Канли кула, на турском Крвава кула, у којој је некада била тамница. Обе су сада претворене у позорнице под ведрим небом. Град је основао у 15. веку велможа Стефан Вукчић Косача, који је узео титулу Херцег од Светог Саве. По њему је цео крај и град добио име.

На најлепшем месту, стени изнад града, међу боровима и чемпресима, вековима достојанствено стоји српски манастир Савина, духовни центар православних Бокеља. У предвечерје звона Савине оглашавају вечерњу службу. Њихов звук ношен ветровима преко града, тврђава, борова и таласа као да спаја векове који су се над овим заливом смењивали. У њему је последњи пут у животу одслушао службу краљ Александар Карађорђевић, пред кобни одлазак у Марсеј 1934, где је убијен.

Добио сам благослов од игумана архимандрита Макарија да фотографишем део манастирске ризнице где се чувају црквене књиге, иконе, портрети црквених великодостојника и највећа светиња – кристални крст Светога Саве који се овде чува, као и један од преписа „Номоканона”.

Велику захвалност дугујем Зорану Лазаревићу, председнику црквене општине топаљско-херцегновске, за несебичну помоћ и објашњења о овој светињи.

Три цркве

Манастир Савину чине три цркве: највећа, посвећена Успењу Пресвете Богородице из 18. века, мала црква из 1.030 године с изузетним фрескама и црква Светог Саве на брдашцу изнад ове, коју је по предању освештао свети Сава. Његов крст се износи на Савиндан када се организује литија до цркве.

„Најстарију, малу цркву је доградио Херцег Стефан Косача. Друга важна реликвија је чудотворна икона Богородице Савинске. Она је, по предању, сачувала манастир од млетачких топова с брода, који су манастир гађали с мора, али га нису погодили. Она је велика светиња и њој се верни народ свакодневно поклања и моли за помоћ и исцељење”, рекао је Лазаревић.