Napredak ili pad, izbor je naš
Niko ne može čoveku pomoći da se održi ukoliko to on ne želi
Tužno je videti zapuštenu kuću, oronulu, narušenog izgleda i s trendom daljeg urušavanja. Ima takvih ne samo starijih nego i tek sagrađenih, pa i nedovršenih kuća. Kao i sve drugo što je vremenom uslovljeno, kuću je potrebno održavati.
Tako je i sa čovekom. S tim što čovek sam sebe održava.
Čovek stasava, uči se svemu što je potrebno za život, školuje se koliko je neophodno da stekne opšte obrazovanje, a potom nastavlja da se uči onome što će biti njegova profesija. Odgovoran čovek, željan novih saznanja, ne staje ni kada završi formalno obrazovanje; on nastavlja da usavršava i bogati svoje znanje.
Nažalost, ima i onih koji, kada steknu potrebnu školsku diplomu ili, pak, kada se upuste u neki posao i bez formalne verifikacije znanja, smatraju i to javno govore da nema potrebe da više bilo šta uče. Takvi sami sebi zatvaraju prozore naspram novih vidika. Oni ne shvataju da je kretanje nužnost održanja, da je svet u pokretu i da se tajne znanja ne otkrivaju odjednom, već postepeno, da se otkrivaju onima koji su istinskim znanjem prosvetljeni i koji njima u susret idu.
Onaj ko nije spreman da napreduje u znanju, nije spreman da napreduje ni u delu. Ni na sebi, ni oko sebe.
Izgraditi sebe
Nemački pisac i političar Johan Volfgang fon Gete (1749–1832) s razlogom reče: „Ne napredovati znači nazadovati.” Kad neko stoji, on ne napreduje; za to vreme drugi napreduju; pa on s protekom vremena sve više zaostaje za onima koji nisu stajali. Na taj način on, zaista, nenapredovanjem nazaduje.
Napredovanje ne znači uvek samo pokret – ići (pošto poto) u predodređenom smeru; nekad je to ispravljanje puta kojim je čovek krenuo; nekada istrajavanje u svom stavu, odolevanje iskušenjima, biti brana zlu.
Napreduje se u dobru; nazaduje se u zlu. Na životnom kontu svakog čoveka nevidljivo se knjiže i dobra i zla njegova dela. Zato najvažniji napredak čoveka jeste u izgradnji njegove ličnosti. U zajednici sa drugim ljudima. Jer kad dovoljno dobro izgradi sebe u stanju je da dobro gradi i oko sebe.
Čovek dobro gradi dok se drži istinskih vrednosti, onih vrednosti na kojim svet stoji (Istina, Pravda, Ljubav). A moćan je kada ima znanje. Otuda i japanska narodna izreka: „Niko na svetu nije jači od čoveka koji zna.”
Čovek gradi sebe tako što u sebi izgradi mir, spozna cilj i smisao života, uspostavi duhovnu harmoniju života, stiče znanja, duhovno uzrasta, posveti se takvom načinu života kojim zadobija vrline, delatnom ljubavlju se iskazuje.
S takvim životom čovek napreduje i u poslu kojim se profesionalno bavi. Napreduje na svim poljima svog angažovanja. Tako čovek sebe situira i održava.
Od čoveka se očekuje da razvija i usavršava svoje sposobnosti, da bi bio što sposobniji i plodotvorniji član kolektiva kojem pripada i član društva. To se vrednuje i verifikuje davanjem višeg čina, dodeljivanjem viših kvalifikacionih, stručnih i naučnih zvanja; postavljanjem na višu dužnost...
Sve to je moguće ako je čovek sposoban; ako je odgovoran, pre svega, prema sebi. S toga je potrebno da se čovek stara o svom duhovnom razvoju, pritom ne zanemarujući ni telesnu komponentu svoga bića. Dužan je da se stara o zdravlju svoga tela. Jer samo dok je u telu čovek se ostvaruje. U zdravom telu duši je komotno, a kad je duša slobodna, kad nije zarobljena, ona je otvorena za životvorni duh – Duh istine.
Duh čoveka vodi. Duh kojem se čovek predaje. I zato je čovek sam odgovoran za sebe, za svoje održanje. Svakom čoveku se dešava da padne pod nekim od životnih iskušenja. Ustajanjem pokazuje odlučnost i svoju spremnost da nastavi dalje.
Padovi i ustajanja pokazuju meru čoveka.
Ukoliko se ne bori dovoljno s iskušenjima svojim, čovek sam sebe predaje padu. Sam je odgovoran za svoje održanje. Niko ne može čoveku pomoći da se održi, ukoliko to on ne želi. Verovatno svako od nas u svom okruženju može navesti neki primer kako, kad se ne leči, od malog i bezopasnog oboljenja nastane teška bolest, ili od neke male povrede nastane smrtonosna rana, pa nakon toga čovek skonča.
Evolucija propadanja
Evolucija propadanja sagledava se i na materijalnim stvarima. U Beloj Crkvi, u Rađevini, proteklih nekoliko godina ljudi su gledali kako propada nekadašnja škola, koja je u Prvom svetskom ratu bila pretvorena u bolnicu, gde je ukazivana prva pomoć ranjenim borcima na Mačkovom kamenu. S obzirom na njen kulturni i istorijski značaj, država je na sebe preuzela brigu o njenoj zaštiti. Na jednom mestu, gotovo neprimetno, pod uticajem atmosferskih padavina (kiše i snega) provali se krov; niko ništa nije preduzimao da se sanira oštećenje, pa se krov sve više urušavao i na kraju sasvim srušio. Ostanu da kisnu nezaštićeni zidovi; opet niko ništa ne preduzima; malo po malo i oni se sasvim sruše. Ostao je samo kameni temelj. Pošto je to bio važan istorijski spomenik, zahtev je da se podigne isto zdanje kakvo je postojalo. Ali to više neće biti isto zdanje, sa patinom iz protekla dva veka.
Čovek je odgovoran i za svoje održanje i za održanje sveta u kojem živi.
