Напредак или пад, избор је наш
Нико не може човеку помоћи да се одржи уколико то он не жели
Тужно је видети запуштену кућу, оронулу, нарушеног изгледа и с трендом даљег урушавања. Има таквих не само старијих него и тек саграђених, па и недовршених кућа. Као и све друго што је временом условљено, кућу је потребно одржавати.
Тако је и са човеком. С тим што човек сам себе одржава.
Човек стасава, учи се свему што је потребно за живот, школује се колико је неопходно да стекне опште образовање, а потом наставља да се учи ономе што ће бити његова професија. Одговоран човек, жељан нових сазнања, не стаје ни када заврши формално образовање; он наставља да усавршава и богати своје знање.
Нажалост, има и оних који, када стекну потребну школску диплому или, пак, када се упусте у неки посао и без формалне верификације знања, сматрају и то јавно говоре да нема потребе да више било шта уче. Такви сами себи затварају прозоре наспрам нових видика. Они не схватају да је кретање нужност одржања, да је свет у покрету и да се тајне знања не откривају одједном, већ постепено, да се откривају онима који су истинским знањем просветљени и који њима у сусрет иду.
Онај ко није спреман да напредује у знању, није спреман да напредује ни у делу. Ни на себи, ни око себе.
Изградити себе
Немачки писац и политичар Јохан Волфганг фон Гете (1749–1832) с разлогом рече: „Не напредовати значи назадовати.” Кад неко стоји, он не напредује; за то време други напредују; па он с протеком времена све више заостаје за онима који нису стајали. На тај начин он, заиста, ненапредовањем назадује.
Напредовање не значи увек само покрет – ићи (пошто пото) у предодређеном смеру; некад је то исправљање пута којим је човек кренуо; некада истрајавање у свом ставу, одолевање искушењима, бити брана злу.
Напредује се у добру; назадује се у злу. На животном конту сваког човека невидљиво се књиже и добра и зла његова дела. Зато најважнији напредак човека јесте у изградњи његове личности. У заједници са другим људима. Јер кад довољно добро изгради себе у стању је да добро гради и око себе.
Човек добро гради док се држи истинских вредности, оних вредности на којим свет стоји (Истина, Правда, Љубав). А моћан је када има знање. Отуда и јапанска народна изрека: „Нико на свету није јачи од човека који зна.”
Човек гради себе тако што у себи изгради мир, спозна циљ и смисао живота, успостави духовну хармонију живота, стиче знања, духовно узраста, посвети се таквом начину живота којим задобија врлине, делатном љубављу се исказује.
С таквим животом човек напредује и у послу којим се професионално бави. Напредује на свим пољима свог ангажовања. Тако човек себе ситуира и одржава.
Од човека се очекује да развија и усавршава своје способности, да би био што способнији и плодотворнији члан колектива којем припада и члан друштва. То се вреднује и верификује давањем вишег чина, додељивањем виших квалификационих, стручних и научних звања; постављањем на вишу дужност...
Све то је могуће ако је човек способан; ако је одговоран, пре свега, према себи. С тога је потребно да се човек стара о свом духовном развоју, притом не занемарујући ни телесну компоненту свога бића. Дужан је да се стара о здрављу свога тела. Јер само док је у телу човек се остварује. У здравом телу души је комотно, а кад је душа слободна, кад није заробљена, она је отворена за животворни дух – Дух истине.
Дух човека води. Дух којем се човек предаје. И зато је човек сам одговоран за себе, за своје одржање. Сваком човеку се дешава да падне под неким од животних искушења. Устајањем показује одлучност и своју спремност да настави даље.
Падови и устајања показују меру човека.
Уколико се не бори довољно с искушењима својим, човек сам себе предаје паду. Сам је одговоран за своје одржање. Нико не може човеку помоћи да се одржи, уколико то он не жели. Вероватно свако од нас у свом окружењу може навести неки пример како, кад се не лечи, од малог и безопасног обољења настане тешка болест, или од неке мале повреде настане смртоносна рана, па након тога човек сконча.
Еволуција пропадања
Еволуција пропадања сагледава се и на материјалним стварима. У Белој Цркви, у Рађевини, протеклих неколико година људи су гледали како пропада некадашња школа, која је у Првом светском рату била претворена у болницу, где је указивана прва помоћ рањеним борцима на Мачковом камену. С обзиром на њен културни и историјски значај, држава је на себе преузела бригу о њеној заштити. На једном месту, готово неприметно, под утицајем атмосферских падавина (кише и снега) провали се кров; нико ништа није предузимао да се санира оштећење, па се кров све више урушавао и на крају сасвим срушио. Остану да кисну незаштићени зидови; опет нико ништа не предузима; мало по мало и они се сасвим сруше. Остао је само камени темељ. Пошто је то био важан историјски споменик, захтев је да се подигне исто здање какво је постојало. Али то више неће бити исто здање, са патином из протекла два века.
Човек је одговоран и за своје одржање и за одржање света у којем живи.
