Sudbina kraljice Natalije Obrenović

Natalija Obrenović bila je naša prva kraljica posle Kosova, kao što je bio i njen suprug Milan, naš prvi kralj posle Kosova. Srbi su se veoma ponosili ovim kraljevskim parom, posebno njihovom lepotom. Padom dinastije (1903) oboje su predati zaboravu, osveštaloj srpskoj boljci.

Godinama sam držao nastavu studentima Filozofskog fakulteta o dinastiji Obrenović, pisao o njoj i bio angažovan na nekoliko projekata: na osmišljavanju izložbe o Srpskoj revoluciji u Topčideru; osnivanju Muzeja Drugog srpskog ustanka u Takovu; preuređenju kripte u Crkvi Svetog Marka u Beogradu, gde počivaju kralj Aleksandar, kraljica Draga, knez Milan i knežević Sergej, sin Natalije i Milana; preseljenju zemnih ostataka vojvode Milana Obrenovića iz Hereštija u Brusnicu i još na nekoliko drugih poslova. Istoriografsku karijeru završavam pisanjem monografije o dinastiji Obrenović.

Ostala su neostvarena dva moja projekta, davno pokrenuta, i oba su u vezi s kraljicom Natalijom.

Kraljica Natalija bila je veliki dobrotvor Univerziteta u Beogradu. Ona je, između ostalog, podarila Univerzitetu imanje svoga sina kralja Aleksandra, tzv. Natalijino, na prostoru Majdanpeka. Univerzitet joj je uzvratio uzdarjem, postavio joj je bistu jednog od naših poznatih vajara u holu ispred ulaza u rektorovu kancelariju. Komunisti su bistu izbacili iz Rektorata (1944) i ona se našla u privatnim rukama, gde se i danas čuva. Akademik Dejan Medaković podstakao me je da ubedim rektora da se bista otkupi od privatnog lica i postavi gde je bila.

Sva tri moja pokušaja, kod tri različita rektora, završila su se bezuspešno. Zagonetno je držanje akademika Medakovića, koji me je sokolio u ovom pregnuću, a izbegavao da ide sa mnom ili sam kod rektora radi obavljanja ovog posla. Pretpostavljam da je znao gde se nalazi bista kraljice Natalije, ali je tajio i tajnu duboko skrivao. Dužnost Rektorata bila je da ovu radnju obavi sa ili bez našeg podsticanja.

Svi Karađorđevići počivaju na Oplencu, u Crkvi Svetog Đorđa, svom zadužbinskom mauzoleju. Posmrtni ostaci Obrenovića rasuti su po Srbiji i Evropi zato što njeni vladari nisu uspeli da podignu crkvu zadužbinu, a sagradili su toliko svetovnih i sakralnih objekata.

Početkom devedesetih godina prošlog veka pokrenuo sam akciju preseljenja zemnih ostataka Obrenovića u Srbiju. Uspeli smo da prenesemo kosti vojvode Milana Obrenovića iz Hereštija u Brusnicu i položimo ih pored njegove supruge Stoje, brata Jakova i njegove supruge Đurđije. Ostao je grob njegovog sina, Hristifora, u Petrogradu, gde je učio vojnu školu i mlad umro.

Dve srpske vladarke još uvek počivaju u inostranstvu: kneginja Julija u Beču (umrla 1919) i kraljica Natalija u Lardiju, Francuska (umrla 1941). Julijine posmrtne ostatke nije moguće preneti u Srbiju zato što se prilikom udaje nije odrekla rimokatoličanstva i, što se, posle razvoda od kneza Mihaila preudala za grofa Karla Arenberga.

Problem s kraljicom Natalijom je nešto drugačiji od slučaja kneginje Julije. Posle razvoda braka s kraljem Milanom i proterivanja iz Srbije, nastanila se u Bijaricu, poznatom letovalištu na atlantskoj obali Francuske. Živela je povučeno i održavala prisnije odnose samo s jednom španskom porodicom i svojim srpskim dvorskim damama. U ribarskoj varošici Brek-Sir-Meru, razočarana u sina, kralja Aleksandra, Srbiju i Srbe, godine 1902, marta meseca, preverila je u rimokatoličanstvo. Nije se preudala, kao Julija, te je poslednje godine života provela u samostanu Sen Deni, pokraj Pariza. Sahranjena je u Lardiju, malom gradiću južno od francuske prestonice.

Rimski papa je sva njena dokumenta preneo u Vatikan, i ona se čuvaju u tamošnjem arhivu. Bez sumnje, najvažniji kraljičin dokumenat jesu njeni tzv. intimni memoari u kojima je opisala napuštanje pravoslavlja i prelazak u rimokatoličanstvo. Moji napori da do njih dođem, posredstvom dvojice naših ambasadora u Vatikanu i radom u arhivu jedne moje koleginice, nisu ostvareni.

Pored originala njenih intimnih memoara postojao je i prepis, koji se nalazio kod njene dvorske dame Fidelije Cukić (takođe prešle u rimokatoličanstvo kada i kraljica). Fidelija je živela, posle smrti kraljice, u jednom samostanu na Azurnoj obali. Angažovao sam jednog svog prijatelja iz Pariza da je poseti i ako može da dobije prepis kraljičinih intimnih memoara. On je uspeo da je pronađe i s njom porazgovara, a ona mu je saopštila da ih je, nekoliko dana ranije, predala dvema osobama, čija imena nije htela da saopšti. Nije se izjasnila da li ih je prodala ili poklonila.

Za pontifikata patrijarha Pavla pokrenuo sam u Patrijaršiji pitanje premeštanja zemnih ostataka prve srpske kraljice posle Kosova, i pismeno i usmeno. Sa pokojnim šumadijskim vladikom Savom vodio sam posebne razgovore o tome. Nisam naišao na razumevanje, budući da su postojale i da postoje izvesne prepreke, koje naša pravoslavna crkva ne može da prebrodi i nađe rešenje.

Kraljica je bila od 1902. godine rimokatolikinja, i to otvara bezbroj problema. Da li će se obred prenošenja zemnih ostataka obaviti po pravilima rimokatoličke crkve? Pošto je reč o vladarki, na kojem nivou će se obaviti prenos njenih kostiju? Ko će od sveštenstva, i na koji način, sasluživati u prenosnoj pogrebnoj ceremoniji?

Najspornije je gde će biti sahranjena? Prirodno bi bilo da se njeni zemni ostaci polože u manastiru Krušedolu, pored kralja Milana i kneginje Ljubice, iako je manastir pravoslavan. Bio bi to poželjan i dostojanstven ekumenski čin. Neuviđavno bi bilo da se sahrani na nekom od beogradskih ili milanovačkih grobalja.

Rešenje bi moglo i moralo da se nađe, jer smo zašli u 21. vek, toliko daleko od prohujalih verskih ratova. Vaseljenstvo bi moglo da započne na našim prostorima ovim činom. Dogovorom dveju crkava, bez žurbe, bez nametanja dogmatskih i ostalih suprotstavljenih prepreka, i s ljubavlju s kojom je volela svoju prvu otadžbinu – Rusiju, drugu otadžbinu – Srbiju, i treću otadžbinu – Francusku.

Kraljica Natalija bila je za života pravoslavka i rimokatolikinja, a u carstvu nebeskom Isusa Hrista počiva kao hrišćanka. Da li smo, mi Srbi, spremni da to prihvatimo?