Na temelju pravde
Naš verujući čovek, koji sledi tradiciju svojih predaka, izatkanu s pogledom na Nebo, a na svet gleda otvorenih očiju, nastoji da čini tako da to bude „po pravdi Boga istinitoga”. Gde je nepravda, tu je i nemir
Pravda je jedan od tri držeća stuba sveta. Tri prožimajuća snopa svetlosti između neba i zemlje. Tri glavne niti, tri sile kosmosa. Istina, Pravda, Ljubav.
Filozofsko stanovište je da pravda predstavlja vrednosno načelo koje određuje šta i koliko kome sleduje, koliko kome pripada prava i obaveza. Ali, pravda je i više od toga: ona je temelj poretka.
Kad se udari u temelj pravde, kad umesto pravde nastupi nepravda, onda počinje sve da se urušava: i poredak i sve što na njemu počiva.
Otuda se u srpskoj narodnoj pesmi kaže da pravda drži i zemlju i gradove.
Božanska i ljudska
Gde je pravda, tu je mir; gde je nepravda, tu je nemir.
Bez Istine nema Pravde, bez Pravde nema Ljubavi. A ni Pravde ni Istine bez Ljubavi.
Iako je pravda rukovodno načelo i temeljno polazište svakome ko drži do pozvanja svoga, ima ljudi koji ne shvataju njen puni smisao: poistovećuju pravdu i pravo, ili pravdu poimaju u duhu ovoga sveta.
Pravo i pravda nisu svagda u saglasju. Ono što je po pravu nije uvek i po pravdi.
Pravda je temelj sveta, a pravo je iskaz sveta. Prava pripadaju čoveku shodno pozvanju njegovom, ali ih ljudi normiraju. Pravda je iznad čoveka.
Pravda dolazi iz duhovnog sveta, pravo se normira u materijalnom svetu.
Ljudi shodno svom duhovnom nadahnuću, različito doživljavaju pravdu. Otuda se govori o božanskoj i ljudskoj pravdi. Božanska pravda sledi čovekove potrebe, ljudska pravda sledi čovekovu računicu. Starac Pajsije Svetogorac (1924-1994) objašnjavao je da je božanska pravda „kada radiš ono što uspokojava tvog bližnjeg”. Primera radi, kada s nekim treba nešto da podeliš, da onome kome je to potrebnije više daš. Dok je ljudska pravda da onome, s kojim nešto deliš, daš polovinu, a drugu polovinu zadržiš za sebe. Pritom Starac napominje da „ljudska pravda nije za ljude koji se trude da žive duhovno”.
U mom rodnom kraju – a tako je, uverio sam se, i u svim srpskim krajevima – naši preci su imanje deci ostavljali, uglavnom, držeći se principa nebeske pravde. Sinu ili ćerci (ako nisu imali sina), kad ostane na porodičnom ognjištu, u nasleđe se daje najveći deo imanja, da bi se kuća održala. Deci koja su otišla na školovanje, u grad, i tamo ostala, davan je manji deo, najčešće samo toliko da bi imali gde da naprave sebi kuću, ukoliko požele da imaju dom svoj i u rodnom kraju. Polazilo se od toga da deci koja su školovana, i na taj način izvedena na put, nije potrebna zemlja za obradu u selu. Potrebna je onome ko ostaje da je obrađuje. Zato braća i sestre koji su napuštali rodnu kuću uglavnom se nisu prihvatali porodičnog nasleđa, da bi ono ostalo bratu ili sestri kome je to potrebnije.
Naš verujući čovek, koji sledi tradiciju predaka svojih, izatkanu s pogledom na Nebo, a na svet gleda otvorenih očiju, nastoji da čini tako da to bude „po pravdi Boga istinitoga”. Ne samo zato što ga je tome – kako bi ljudi uskog pogleda rekli – tako neko naučio, već što to on zna iz iskustva.
Pravda Neba je iznad svakog ljudskog suda.
Strpljiv čovek zna da Nebo sve poravna.
Božansku pravdu naziva – kosmičkom pravdom. Hoće se reći: kada u tako velikom kosmosu harmonija vlada, mora se izravnati i u mikrokosmosu. Svakome da pripadne ono što je zaslužio.
Čovek koji otvorenih očiju gleda na svet oko sebe vidi: ono što bi gore, pade dole; ono što bi dole, ode gore. Ne samo od sebe, nego delom čoveka.
Životna izravnanja
Ceo život pred očima mi slika kad sam, kao dete, s ocem Ljubisavom, kroz selo naše jednom prilikom išao. Rekao bi mi ponešto o gotovo svakoj kući pored koje smo prolazili, ne da bi bilo koga ogovarao, nego da bi mene moralnim načelima života poučio. „Vidiš li kako se, nažalost, ova kuća ruši. Njen vlasnik posle rata ide po selu i gleda ko kakvo bravče ima, koliko je žita sakupio. Ode i kaže komunistima. Mi ostanemo bez ičega. Gladujemo. Moja majka išla je pod nadnicu da radi ceo dan za kilo proje. A puna kuća dece”. Potom pokaza na sledeću kuću: „Njihov otac, Bog da mu dušu prosti, bio kavgađija. Gleda gde će koga prevariti. Ide da prodaje vino, a u buradima više vode nego vina. Ni majstorima koji ostaviše svoje njive, samo da bi pre zime njemu kuću napravili, ne htede da plati. Snađe ga odmah potom tragedija: umre mu žena, on osta sam da se muči s malom decom ”.
Potom mu se lice ozari, pa veli: „Ovi su bili sirotinja, ali pošteni, nikome ništa nažao da učine. I, gledaj sad, prvi domaćini u selu”. „Moram ti reći i za one tamo...” – pokaza na kuću u kojoj je život utihnuo. Nekad su bili mnogo silni...”
Hristos sa Gore poručuje: „Blaženi [su] prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko.”
