На темељу правде
Наш верујући човек, који следи традицију својих предака, изаткану с погледом на Небо, а на свет гледа отворених очију, настоји да чини тако да то буде „по правди Бога истинитога”. Где је неправда, ту је и немир
Правда је један од три држећа стуба света. Три прожимајућа снопа светлости између неба и земље. Три главне нити, три силе космоса. Истина, Правда, Љубав.
Филозофско становиште је да правда представља вредносно начело које одређује шта и колико коме следује, колико коме припада права и обавеза. Али, правда је и више од тога: она је темељ поретка.
Кад се удари у темељ правде, кад уместо правде наступи неправда, онда почиње све да се урушава: и поредак и све што на њему почива.
Отуда се у српској народној песми каже да правда држи и земљу и градове.
Божанска и људска
Где је правда, ту је мир; где је неправда, ту је немир.
Без Истине нема Правде, без Правде нема Љубави. А ни Правде ни Истине без Љубави.
Иако је правда руководно начело и темељно полазиште свакоме ко држи до позвања свога, има људи који не схватају њен пуни смисао: поистовећују правду и право, или правду поимају у духу овога света.
Право и правда нису свагда у сагласју. Оно што је по праву није увек и по правди.
Правда је темељ света, а право је исказ света. Права припадају човеку сходно позвању његовом, али их људи нормирају. Правда је изнад човека.
Правда долази из духовног света, право се нормира у материјалном свету.
Људи сходно свом духовном надахнућу, различито доживљавају правду. Отуда се говори о божанској и људској правди. Божанска правда следи човекове потребе, људска правда следи човекову рачуницу. Старац Пајсије Светогорац (1924-1994) објашњавао је да је божанска правда „када радиш оно што успокојава твог ближњег”. Примера ради, када с неким треба нешто да поделиш, да ономе коме је то потребније више даш. Док је људска правда да ономе, с којим нешто делиш, даш половину, а другу половину задржиш за себе. Притом Старац напомиње да „људска правда није за људе који се труде да живе духовно”.
У мом родном крају – а тако је, уверио сам се, и у свим српским крајевима – наши преци су имање деци остављали, углавном, држећи се принципа небеске правде. Сину или ћерци (ако нису имали сина), кад остане на породичном огњишту, у наслеђе се даје највећи део имања, да би се кућа одржала. Деци која су отишла на школовање, у град, и тамо остала, даван је мањи део, најчешће само толико да би имали где да направе себи кућу, уколико пожеле да имају дом свој и у родном крају. Полазило се од тога да деци која су школована, и на тај начин изведена на пут, није потребна земља за обраду у селу. Потребна је ономе ко остаје да је обрађује. Зато браћа и сестре који су напуштали родну кућу углавном се нису прихватали породичног наслеђа, да би оно остало брату или сестри коме је то потребније.
Наш верујући човек, који следи традицију предака својих, изаткану с погледом на Небо, а на свет гледа отворених очију, настоји да чини тако да то буде „по правди Бога истинитога”. Не само зато што га је томе – како би људи уског погледа рекли – тако неко научио, већ што то он зна из искуства.
Правда Неба је изнад сваког људског суда.
Стрпљив човек зна да Небо све поравна.
Божанску правду назива – космичком правдом. Хоће се рећи: када у тако великом космосу хармонија влада, мора се изравнати и у микрокосмосу. Свакоме да припадне оно што је заслужио.
Човек који отворених очију гледа на свет око себе види: оно што би горе, паде доле; оно што би доле, оде горе. Не само од себе, него делом човека.
Животна изравнања
Цео живот пред очима ми слика кад сам, као дете, с оцем Љубисавом, кроз село наше једном приликом ишао. Рекао би ми понешто о готово свакој кући поред које смо пролазили, не да би било кога оговарао, него да би мене моралним начелима живота поучио. „Видиш ли како се, нажалост, ова кућа руши. Њен власник после рата иде по селу и гледа ко какво бравче има, колико је жита сакупио. Оде и каже комунистима. Ми останемо без ичега. Гладујемо. Моја мајка ишла је под надницу да ради цео дан за кило проје. А пуна кућа деце”. Потом показа на следећу кућу: „Њихов отац, Бог да му душу прости, био кавгађија. Гледа где ће кога преварити. Иде да продаје вино, а у бурадима више воде него вина. Ни мајсторима који оставише своје њиве, само да би пре зиме њему кућу направили, не хтеде да плати. Снађе га одмах потом трагедија: умре му жена, он оста сам да се мучи с малом децом ”.
Потом му се лице озари, па вели: „Ови су били сиротиња, али поштени, никоме ништа нажао да учине. И, гледај сад, први домаћини у селу”. „Морам ти рећи и за оне тамо...” – показа на кућу у којој је живот утихнуо. Некад су били много силни...”
Христос са Горе поручује: „Блажени [су] прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.”
