Moć vere
Ona nije samo iskaz, nego je i način života. Usmerava čovekov um, emocije, volju i opredeljenje
Svaki čovekov korak pokrenut je s verom. Sve što čovek naumi da čini, on to čini s verom da može učiniti. Ono što ne veruje da može postići, on to ne preduzima.
Ne može čovek ni na noge svoje da stane, ako ne veruje da može uspravno stajati. Na koji god put polazi, on ide s verom da će stići tamo gde je krenuo. Baciće se u reku da je prepliva, ako veruje da je može preplivati.
Svako se nađe pred nekim izazovom, teškoćom ili iskušenjem. Pred njima neće zastati, već će nastojati da ih savlada, samo ako veruje da ih može savladati. Oslonac u teškim vremenima
S verom se živi. Ona čoveka pokreće. Bez vere čovek pada, trune i izumire.
Čovek je malo biće u kosmosu. Jeste njemu dato da gospodari svim živim bićima upućenim na ovu planetu, ali on uviđa da su njegove moći male. Zato on ima instinktivnu potrebu za zaštitom, da se osloni na nekog mnogo jačeg. Zato ljudi, i izvan postojećih sila, nastoje da stvore predstavu i o nekim drugim tobožnjim silama, u koje počinju da veruju. Setimo se koliko je kroz istoriju kojekakvih lažnih božanstva i idola izmišljano i u njih verovano. Ili, kako su nekim ljudima pripisivane nepostojeće natprirodne moći, a beskrupulozni vladari, koji su na zločinima, tiraniji i strahu gradili kult ličnosti, uzdizani su u ravan božanstava; setimo se kako su u bivšem Sovjetskom Savezu slike Lenjina i Staljina, a u bivšoj Jugoslaviji slike Tita postavljane na mesta gde su pre toga bile ikone svetaca.
Sve to bilo je zasnovano na laži, i zato je propalo.
Čovek je stvoren na istini, i njoj instinktivno teži i onda kada, zarobljen od greha, beži od istine. Laž čoveku nemir stvara.
Otkad je hrišćanstvo ovladalo svetom, kad se kaže vera, onda se misli na veru u Jednoga Boga, Tvorca neba i zemlje, i svega vidljivog i nevidljivog.
S obzirom na večnu borbu dobra i zla, uvek ima onih koji bi da unesu sumnju, da čoveka odvrate od Tvorca i da ga prevedu na stranu onoga zbog kojeg „svet sav u zlu leži”. Sumnja se najčešće iznosi rečima da se ne može verovati u ono što se ne vidi. Veruje čovek u ono što telesnim očima vidi i u onoga koga vidi.
A vidite li duhovnim očima?
Zapitajmo se koliko puta smo bili u zabludi, verujući onome što vidimo samo telesnim očima. Onaj ko gleda i vidi duhovnim očima, on veruje. Njegova vera nije imaginarna: njemu se najpre duhovno kazuje, on oseća, a onda i sam počinje da uviđa. Kada čovek čistim očima gleda – prosvetljen Duhom istine – on vidi da njegova vera vodi ka znanju. Vera prerasta u znanje. Zato Hristos poručuje: „Blaženi koji ne videše a verovaše.
Onaj ko duhovnim očima vidi, taj i telesnim očima gleda kako se u duhovnom svetu začeto – u fizičkom svetu razvija.
Po silasku s gore Preobraženja, Isus zateče s učenicima Njegovim mnogo naroda. Jedan otac zatraži pomoć za sina s nečistim duhom. Isus mu reče: „Ako možeš verovati, sve je moguće onome koji veruje”. A otac deteta sa suzama u očima govori: „Verujem, Gospode, pomozi mome neverju!”
Čovek u veri duhovno uzrasta. Tada nastoji da što više svoj život upodobi onome što je njegovo pozvanje, što se od njega kao čoveka očekuje. Verujući čovek uvek preispituje sebe i svoj odnos prema ljudima i svetu oko sebe. Posvećuje se služenju, a ne gospodarenju. Vera nije samo iskaz, nego način života. Ona usmerava celokupno čovekovo biće: i um, i emocije, i volju, i opredeljenje.
Kako čovek da duhovno progleda? Tako što će ga razum ka Dobru voditi. Opredeljenjem da čini dobra dela i poštuje moralne norme.
Najumniji ljudi bili su verujući
Na taj način se uzrasta u vrlinama, a tako se čovek i prosvetljuje. Tada on vidi bolje i sebe i svet oko sebe. Duhovno uzrasta. I zato, kako je dokazano, svi najumniji ljudi ovoga sveta bili su verujući. Kad ideš napred, vidici se otvaraju!
Kad, iz nekog razloga – uglavnom usled duhovne zapuštenosti – vera počne da slabi, onda i sam čovek posustaje, počinje da se gasi. Postaje nešto drugo.
I zato je kroz istoriju mnogo šta činjeno – a i danas se čini – da se u ljudima ubije vera. Sve sa ciljem da čovek ne bude svoj gospodar, nego tuđi sluga. Nisu ljudi moćni ni po telesnoj snazi, ni po znanju, nego – po duhovnoj snazi, po veri. Pokazali su to mnogi hrišćanski mučenici, koji ni pod najstrašnijim pretnjama i mukama nisu pristajali da se odreknu svoje vere.
Verom svojom postali su svetlost svetu.
