Razvod i dete
Od uzrasta mališana zavisi kada će mu se saopštiti da ono nije krivo što su se mama i tata razišli ili da razumeju zašto je tim potezom adolescent ljut ili razočaran
Razvod roditelja se često prikazuje ili kao neizbežna trauma za dete ili kao gotovo beznačajan događaj – pod uslovom da su odrasli „srećniji”. Psihološka i razvojna istraživanja ne podržavaju nijednu od ove dve krajnosti. Razvod jeste bolno iskustvo koje se psihički obrađuje tokom života, ali sam po sebi ne mora biti traumatičan. Istovremeno, dugotrajno ostajanje u lošem, konfliktnom ili emocionalno osiromašenom braku može imati teže posledice po dete nego sam razvod.
Jedno od najpoznatijih dugoročnih istraživanja o deci razvedenih roditelja vodila je američka psihološkinja Džudit Valerstin u okviru studije „Deca razvedenih roditelja iz Kalifornije”. Studija započeta sedamdesetih godina je pratila decu više od 25 godina i pokazala da se efekti razvoda ne mogu svesti na neposrednu reakciju deteta po razvodu. Ključna pitanja su u kom razvojnom periodu deteta je došlo do razvoda, kakav je bio odnos roditelja pre razvoda i kako su oni funkcionisali nakon njega, odnosno kako su obradili razvod.
Do treće godine ne razume razlaz
Razvojna psihologija pokazuje da deca različitog uzrasta različito doživljavaju razvod.
Do treće godine dete nema kapacitet da razume razvod kao događaj. Ono reaguje na promene u ritmu, odsustvo jednog roditelja i emocionalna stanja osobe koja o njemu brine. Istraživanja teorije emocionalne vezanosti pokazuju da su u ovom uzrastu ključni stabilnost i kontinuitet odnosa, a ne objašnjenje.
Roditelji mogu pomoći jednostavnim, ponavljajućim porukama:
„Mama je ovde.”
„Tata dolazi posle spavanja.”
„Ti si na sigurnom.”
U ovom uzrastu ne objašnjava se razvod. Dete se umiruje prisustvom i predvidljivošću.
Između treće i šeste godine deca već pokušavaju da objasne razlog razvoda, ali to čine kroz magijsko mišljenje. Klinička zapažanja i istraživanja dosledno pokazuju da deca ovog uzrasta često preuzimaju krivicu za razvod na sebe. Zato je važno jasno i jednostavno skinuti s njih teret odgovornosti:
„Ti nisi kriv što su se mama i tata razišli.”
„Ovo je odluka odraslih.”
„Oboje te volimo i to se neće promeniti.”
Detaljna objašnjenja nisu potrebna i mogu biti zbunjujuća.
Posebno osetljiv period je kasno detinjstvo, između sedme i 12 godine. Istraživanja Mejvis Heterington pokazuju da razvod u ovom periodu može biti povezan s većim brojem emocionalnih i bihevioralnih teškoća nego razvod u ranijem uzrastu. Dete već razume trajnost razdvajanja, ali nema dovoljno psihičkih kapaciteta da integriše gubitak bez unutrašnjih konflikata lojalnosti. Ovde je ključno osloboditi dete uloge posrednika:
„Ne moraš da biraš stranu.”
„Naš odnos kao roditelja je naša odgovornost.”
„I mama i tata te vole i logično je da i ti voliš i mamu i tatu.”
Adolescencija dodatno komplikuje sliku. Istraživanja pokazuju neujednačene reakcije. Neki adolescenti razvijaju preranu nezavisnost, drugi gube poverenje u trajnost odnosa. Kod mnogih pravi psihološki efekti razvoda pojavljuju se tek u odraslom dobu, u sopstvenim partnerskim odnosima. Razgovor s adolescentom treba da prizna i potvrdi složenost iskustva:
„Razumem da si ljut ili razočaran.”
„Ne moramo sve sada da razjasnimo, ali tu sam ako hoćeš da pričamo.”
„Naš razvod ne mora da bude tvoja priča o ljubavi.”
Meta analize, poput one koju je sproveo Pol Amato, pokazuju da razvod statistički jeste povezan s određenim rizicima, ali da oni nisu ni univerzalni ni neminovni. Najvažniji faktor nije sam razvod, već nivo konflikta, način na koji roditelji funkcionišu posle razvoda i njihova sposobnost da ne uključuju dete u sopstvene nerazrešene emocije.
Ni trauma, ni jednostavno rešenje
Iz iste perspektive postaje jasno zašto istraživanja pokazuju da dugotrajno ostajanje u lošem braku može biti štetnije od razvoda. Dete koje odrasta u hroničnoj atmosferi tenzije i emocionalne hladnoće takav odnos usvaja kao model bliskosti. S druge strane, savremena kultura često previđa da je brak psihički rad koji podrazumeva trud, tolerisanje frustracije i ponovno ulaganje. Mnogi brakovi koji nisu toksični mogli bi da opstanu kada bi postojala spremnost da se radi, razume i voli.
Razvod, dakle, nije ni automatska trauma, ni jednostavno rešenje. Njegov uticaj zavisi od razvojne faze deteta i načina na koji odrasli nose sopstveni gubitak. Ono što decu najviše opterećuje nije razvod, već nerazjašnjen razvod roditelja.
