Развод и дете
Од узраста малишана зависи када ће му се саопштити да оно није криво што су се мама и тата разишли или да разумеју зашто је тим потезом адолесцент љут или разочаран
Развод родитеља се често приказује или као неизбежна траума за дете или као готово безначајан догађај – под условом да су одрасли „срећнији”. Психолошка и развојна истраживања не подржавају ниједну од ове две крајности. Развод јесте болно искуство које се психички обрађује током живота, али сам по себи не мора бити трауматичан. Истовремено, дуготрајно остајање у лошем, конфликтном или емоционално осиромашеном браку може имати теже последице по дете него сам развод.
Једно од најпознатијих дугорочних истраживања о деци разведених родитеља водила је америчка психолошкиња Џудит Валерстин у оквиру студије „Деца разведених родитеља из Калифорније”. Студија започета седамдесетих година је пратила децу више од 25 година и показала да се ефекти развода не могу свести на непосредну реакцију детета по разводу. Кључна питања су у ком развојном периоду детета је дошло до развода, какав је био однос родитеља пре развода и како су они функционисали након њега, односно како су обрадили развод.
До треће године не разуме разлаз
Развојна психологија показује да деца различитог узраста различито доживљавају развод.
До треће године дете нема капацитет да разуме развод као догађај. Оно реагује на промене у ритму, одсуство једног родитеља и емоционална стања особе која о њему брине. Истраживања теорије емоционалне везаности показују да су у овом узрасту кључни стабилност и континуитет односа, а не објашњење.
Родитељи могу помоћи једноставним, понављајућим порукама:
„Мама је овде.”
„Тата долази после спавања.”
„Ти си на сигурном.”
У овом узрасту не објашњава се развод. Дете се умирује присуством и предвидљивошћу.
Између треће и шесте године деца већ покушавају да објасне разлог развода, али то чине кроз магијско мишљење. Клиничка запажања и истраживања доследно показују да деца овог узраста често преузимају кривицу за развод на себе. Зато је важно јасно и једноставно скинути с њих терет одговорности:
„Ти ниси крив што су се мама и тата разишли.”
„Ово је одлука одраслих.”
„Обоје те волимо и то се неће променити.”
Детаљна објашњења нису потребна и могу бити збуњујућа.
Посебно осетљив период је касно детињство, између седме и 12 године. Истраживања Мејвис Хетерингтон показују да развод у овом периоду може бити повезан с већим бројем емоционалних и бихевиоралних тешкоћа него развод у ранијем узрасту. Дете већ разуме трајност раздвајања, али нема довољно психичких капацитета да интегрише губитак без унутрашњих конфликата лојалности. Овде је кључно ослободити дете улоге посредника:
„Не мораш да бираш страну.”
„Наш однос као родитеља је наша одговорност.”
„И мама и тата те воле и логично је да и ти волиш и маму и тату.”
Адолесценција додатно компликује слику. Истраживања показују неуједначене реакције. Неки адолесценти развијају прерану независност, други губе поверење у трајност односа. Код многих прави психолошки ефекти развода појављују се тек у одраслом добу, у сопственим партнерским односима. Разговор с адолесцентом треба да призна и потврди сложеност искуства:
„Разумем да си љут или разочаран.”
„Не морамо све сада да разјаснимо, али ту сам ако хоћеш да причамо.”
„Наш развод не мора да буде твоја прича о љубави.”
Мета анализе, попут оне коју је спровео Пол Амато, показују да развод статистички јесте повезан с одређеним ризицима, али да они нису ни универзални ни неминовни. Најважнији фактор није сам развод, већ ниво конфликта, начин на који родитељи функционишу после развода и њихова способност да не укључују дете у сопствене неразрешене емоције.
Ни траума, ни једноставно решење
Из исте перспективе постаје јасно зашто истраживања показују да дуготрајно остајање у лошем браку може бити штетније од развода. Дете које одраста у хроничној атмосфери тензије и емоционалне хладноће такав однос усваја као модел блискости. С друге стране, савремена култура често превиђа да је брак психички рад који подразумева труд, толерисање фрустрације и поновно улагање. Многи бракови који нису токсични могли би да опстану када би постојала спремност да се ради, разуме и воли.
Развод, дакле, није ни аутоматска траума, ни једноставно решење. Његов утицај зависи од развојне фазе детета и начина на који одрасли носе сопствени губитак. Оно што децу највише оптерећује није развод, већ неразјашњен развод родитеља.
