Operski počeci Rejfa Fajnsa

Britanski glumac, reditelj i počasni nosilac srpskog pasoša Rejf Fajns čini svoje prve korake u svetu opere. U jeku promocije svog novog filma Hor, u kojem istaknuti umetnik tumači dirigenta pevačkog ansambla, Rejf Fajns se obreo i u ulozi reditelja opere Evgenije Onjegin Petra Iljiča Čajkovskog, nove produkcije Pariske Opere, na poziv maestra Semjona Bičkova, koji za ovu priliku predvodi orkestar. Fajnsova ljubav prema ruskoj kulturi je sada već poznata i široj publici: 2018. godine je kao reditelj potpisao biografski film o slavnom plesaču Nurejevu, film koji je u dobrom delu finansirala srpska vlada uz učešće naših glumaca, poput Nebojše Dugalića. Reč je o filmu u kojem Fajns igra (na ruskom!) lenjingradskog profesora baleta, mladog Nurejeva, a simbolika je utoliko veća kada se uzme u obzir da je ostvarenje delimično snimljeno upravo u raskošnom dekoru pariske Opere Garnije, u kojoj sada prikazuje svoju prvu opersku režiju. Kada je reč o Onjeginu, Fajns je lično vezan za ovo delo jer je 1999. tumačio naslovnu ulogu u istoimenom filmu rođene sestre Marte Fajns, adaptaciji Puškinovog remek-dela. O važnosti i iščekivanosti ovog operskog debija govori i činjenica da su karte planule u 30 minuta nakon puštanja u prodaju, četiri meseca uoči premijere, ali i činjenica da je reč o naslovu koji se vraća na repertoar posle duge pauze i da je u pitanju tek osma produkcija Onjegina u istoriji Pariske Opere, svakako premalo za ovakav dragulj operske riznice 19. veka.

Kao što se moglo i očekivati, Fajns se u svom pristupu opredeljuje za klasiku i poštovanje tradicije, što predstavlja svojevrsno osveženje u moru osavremenjavanja dela kroz transpoziciju radnje i kostima, koja je često isforsirana i neusaglašena sa libretom opere. Ova postavka u izvesnoj meri podseća na Bi-Bi-Sijeve adaptacije dela Džejn Ostin, sa tradicionalnim i raskošnim kostimima Anmari Vuds (velelepne gradske i aristokratske odevne kombinacije i aksesoari, balske haljine, ali i seoska nošnja), koji bez sumnje predstavljaju najrazrađeniji element ove produkcije. Majkl Livajn potpisuje scenografiju, koja publiku ostavlja pri utisku nedorečenog i neubedljivog, najpre odštampanim zavesama koje uokviruju scenu, čija je namena predstavljanje šume i izvesne optičke perspektive koja i ne uspeva najbolje. Scena Tatjaninog pisma se takođe odvija usred šume, zatamnjena svetla daju izvesnu intimnost prizoru, ali opet podbacuju u svojoj ubedljivosti i vernosti, dok je scena bala iz trećeg čina pomalo scenski štura, premda ostavlja prostora plesačima za igru. U uvodnoj sceni Livajn prekriva pod jesenjim opalim lišćem. Međutim, reč je o već viđenom postupku koji otvara produkciju Evgenija Onjegina Roberta Karsena iz 2006. za Metropoliten Operu u Njujorku, dok Fajns postavlja pevače u dno scene, uvodni duet Olge i Tatjane gubi na zvučnosti spram orkestra. Uz to, dodajmo i lik Onjegina, koji ovde deluje pomalo nedefinisano, možda isuviše gordo i hladno, što se može pripisati i glumi vokalnog soliste. Najzad, uprkos nedostacima, Fajnsova postavka odiše ljupkošću i otmenošću (zahvaljujući i plesovima) koja će nesumnjivo ostaviti prijatan utisak među publikom i brojnim ljubiteljima opere.

Pevačka podela je pretežno rusofona i na vrlo visokom nivou. U naslovnoj ulozi, bariton Boris Pinkasovič se ističe punoćom zvuka, zaobljenim tonom koji pleni u srednjem registru. Fraza je muzikalna i reljefna, uz istančan legato i vrlo jasnu artikulaciju, prenoseći vokalno paletu emocija koja pak glumački ostaje monolitna i ozbiljna. Jermenska sopranistkinja Ruzan Mantašjan igra mladu Tatjanu, a u nastupu nedostaje suptilnosti u vokalnom i ubedljivosti u glumačkom izrazu. Iako joj ne nedostaje prodornosti, podizanje dinamičkog intenziteta glasa prati i vrlo snažan vibrato, koji u određenim trenucima narušava stabilnost linije. Ipak, intimne scene u piano nijansama, i uz redukovanu pratnju orkestra, odišu izrazitom muzikalnošću. Tenor Bogdan Volkov tumači mladog pesnika Lenskog, prenoseći mladalački zanos i zaljubljenost, žive emocije koje se očitavaju i kroz pevanje. Iako volumen glasa ne uspeva uvek da parira masovnosti orkestra, njegova oproštajna arija Kuda, kuda vrhunac je lirizma i osećajnosti, uz izvanrednu kontrolu daha i intonacije, koja mu donosi ovacije publike. Treba reći da je ovaj uspeh i vrlo simboličan, jer je na istoj sceni i pevajući istu ariju osvojio Parisko opersko takmičenje deceniju ranije. Bas-bariton Aleksandar Cimbaljuk, jedan od vodećih Borisa Godunova današnjice, peva kneza Gremina vrlo uhranjenim tamnim aparatom, suvereno u dubokom registru, egzemplarnom prozodijom obogaćenom širokom paletom nijansi.

U manjim ulogama, Olga mecosopranistkinje sa Malte Malvik Monreal ističe se svetlom bojom i čistim tonom, ali neubedljivim visinama, što je slučaj i sa Suzan Grejem u ulozi majke, Gospođe Larine, kojoj pak ne manjka lepote i zaobljenosti u izrazu. Dadilja Filipjevna (Elena Zaremba) se, uprkos odličnoj glumi i poznavanju dela, poprilično muči da zauzda vibrato, koji otežava stabilnu emisiju tona.

Malo pre početka produkcije, generalni direktor Pariske Opere Aleksander Nef objavio je vest da je maestro Semjon Bičkov novi muzički rukovodilac kuće počev od 2028. godine, popunjavajući prazno mesto nastalo naprasnim odlaskom venecuelanske zvezde Gustava Dudamela 2023. godine, samo dve sezone nakon preuzimanja funkcije. Produkcija Onjegina je prilika za iskusnog dirigenta (73 godine) da se predstavi domaćoj publici i najavi svoju buduću umetničku rezidenciju. Prisustvo orkestra na večerašnjoj predstavi se može okarakterisati kao zvučno obilno i pomalo nametljivo, ističe se ansambl u prvi plan i guši pevače u tutti deonicama. Ovaj disbalans je prisutan i u odnosu sa solistima i horom, oduzimajući u izvesnoj meri suptilnost instrumentalnom izrazu. Izabrani tempo je malo brži, premda ne preterano, sa vrlo ritmičnom polonezom iz trećeg čina i ostalim balskim plesovima. Kod solističkih pultova pronalazimo vrlo muzikalne drvene duvače, pre svega flaute i oboe, dok su limenjaci gromoglasni i zagušljivi, naročito na kraju večeri. Hor se predstavlja u pozitivnom svetlu večeras, usaglašenim odnosom među glasovima, muzikalnim izrazom, iako se ne čuju uvek najbolje.

Sedeći samo nekoliko sedišta od autora ovih redova, Rejf Fajns je ispratio poslednje trenutke predstave u potpunom zanosu i koncentraciji, entuzijastično stiskajući pest nakon poslednje note u znak radosti i odobravanja. Ovaj nesvakidašnji i dirljivi trenutak je svedočanstvo veličine i posvećenosti takvog umetnika, koji potom, kao i ostatak umetničkog tima, dobija ovacije čitave dvorane.