Оперски почеци Рејфа Фајнса
Када је реч о „Оњегину”, славни глумац је лично везан за ово дело јер је 1999. тумачио насловну улогу у истоименом филму рођене сестре Марте Фајнс. О важности и ишчекиваности овог оперског дебија говори и чињеница да су карте плануле у 30 минута након пуштања у продају, четири месеца уочи премијере
Британски глумац, редитељ и почасни носилац српског пасоша Рејф Фајнс чини своје прве кораке у свету опере. У јеку промоције свог новог филма Хор, у којем истакнути уметник тумачи диригента певачког ансамбла, Рејф Фајнс се обрео и у улози редитеља опере Евгеније Оњегин Петра Иљича Чајковског, нове продукције Париске Опере, на позив маестра Семјона Бичкова, који за ову прилику предводи оркестар. Фајнсова љубав према руској култури је сада већ позната и широј публици: 2018. године је као редитељ потписао биографски филм о славном плесачу Нурејеву, филм који је у добром делу финансирала српска влада уз учешће наших глумаца, попут Небојше Дугалића. Реч је о филму у којем Фајнс игра (на руском!) лењинградског професора балета, младог Нурејева, а симболика је утолико већа када се узме у обзир да је остварење делимично снимљено управо у раскошном декору париске Опере Гарније, у којој сада приказује своју прву оперску режију. Када је реч о Оњегину, Фајнс је лично везан за ово дело јер је 1999. тумачио насловну улогу у истоименом филму рођене сестре Марте Фајнс, адаптацији Пушкиновог ремек-дела. О важности и ишчекиваности овог оперског дебија говори и чињеница да су карте плануле у 30 минута након пуштања у продају, четири месеца уочи премијере, али и чињеница да је реч о наслову који се враћа на репертоар после дуге паузе и да је у питању тек осма продукција Оњегина у историји Париске Опере, свакако премало за овакав драгуљ оперске ризнице 19. века.
Као што се могло и очекивати, Фајнс се у свом приступу опредељује за класику и поштовање традиције, што представља својeврсно освежење у мору осавремењавања дела кроз транспозицију радње и костима, која је често исфорсирана и неусаглашена са либретом опере. Ова поставка у извесној мери подсећа на Би-Би-Сијеве адаптације дела Џејн Остин, са традиционалним и раскошним костимима Анмари Вудс (велелепне градске и аристократске одевне комбинације и аксесоари, балске хаљине, али и сеоска ношња), који без сумње представљају најразрађенији елемент ове продукције. Мајкл Ливајн потписује сценографију, која публику оставља при утиску недореченог и неубедљивог, најпре одштампаним завесама које уоквирују сцену, чија је намена представљање шуме и извесне оптичке перспективе која и не успева најбоље. Сцена Татјаниног писма се такође одвија усред шуме, затамњена светла дају извесну интимност призору, али опет подбацују у својој убедљивости и верности, док је сцена бала из трећег чина помало сценски штура, премда оставља простора плесачима за игру. У уводној сцени Ливајн прекрива под јесењим опалим лишћем. Међутим, реч је о већ виђеном поступку који отвара продукцију Евгенија Оњегина Роберта Карсена из 2006. за Метрополитен Оперу у Њујорку, док Фајнс поставља певаче у дно сцене, уводни дует Олге и Татјане губи на звучности спрам оркестра. Уз то, додајмо и лик Оњегина, који овде делује помало недефинисано, можда исувише гордо и хладно, што се може приписати и глуми вокалног солисте. Најзад, упркос недостацима, Фајнсова поставка одише љупкошћу и отменошћу (захваљујући и плесовима) која ће несумњиво оставити пријатан утисак међу публиком и бројним љубитељима опере.
Певачка подела је претежно русофона и на врло високом нивоу. У насловној улози, баритон Борис Пинкасович се истиче пуноћом звука, заобљеним тоном који плени у средњем регистру. Фраза је музикална и рељефна, уз истанчан легато и врло јасну артикулацију, преносећи вокално палету емоција која пак глумачки остаје монолитна и озбиљна. Јерменска сопранисткиња Рузан Манташјан игра младу Татјану, а у наступу недостаје суптилности у вокалном и убедљивости у глумачком изразу. Иако јој не недостаје продорности, подизање динамичког интензитета гласа прати и врло снажан вибрато, који у одређеним тренуцима нарушава стабилност линије. Ипак, интимне сцене у пиано нијансама, и уз редуковану пратњу оркестра, одишу изразитом музикалношћу. Тенор Богдан Волков тумачи младог песника Ленског, преносећи младалачки занос и заљубљеност, живе емоције које се очитавају и кроз певање. Иако волумен гласа не успева увек да парира масовности оркестра, његова опроштајна арија Куда, куда врхунац је лиризма и осећајности, уз изванредну контролу даха и интонације, која му доноси овације публике. Треба рећи да је овај успех и врло симболичан, јер је на истој сцени и певајући исту арију освојио Париско оперско такмичење деценију раније. Бас-баритон Александар Цимбаљук, један од водећих Бориса Годунова данашњице, пева кнеза Гремина врло ухрањеним тамним апаратом, суверено у дубоком регистру, егземпларном прозодијом обогаћеном широком палетом нијанси.
У мањим улогама, Олга мецосопранисткиње са Малте Малвик Монреал истиче се светлом бојом и чистим тоном, али неубедљивим висинама, што је случај и са Сузан Грејем у улози мајке, Госпође Ларине, којој пак не мањка лепоте и заобљености у изразу. Дадиља Филипјевна (Елена Заремба) се, упркос одличној глуми и познавању дела, поприлично мучи да заузда вибрато, који отежава стабилну емисију тона.
Мало пре почетка продукције, генерални директор Париске Опере Александер Неф објавио је вест да је маестро Семјон Бичков нови музички руководилац куће почев од 2028. године, попуњавајући празно место настало напрасним одласком венецуеланске звезде Густава Дудамела 2023. године, само две сезоне након преузимања функције. Продукција Оњегина је прилика за искусног диригента (73 године) да се представи домаћој публици и најави своју будућу уметничку резиденцију. Присуство оркестра на вечерашњој представи се може окарактерисати као звучно обилно и помало наметљиво, истиче се ансамбл у први план и гуши певаче у tutti деоницама. Овај дисбаланс је присутан и у односу са солистима и хором, одузимајући у извесној мери суптилност инструменталном изразу. Изабрани темпо је мало бржи, премда не претерано, са врло ритмичном полонезом из трећег чина и осталим балским плесовима. Код солистичких пултова проналазимо врло музикалне дрвене дуваче, пре свега флауте и обое, док су лимењаци громогласни и загушљиви, нарочито на крају вечери. Хор се представља у позитивном светлу вечерас, усаглашеним односом међу гласовима, музикалним изразом, иако се не чују увек најбоље.
Седећи само неколико седишта од аутора ових редова, Рејф Фајнс је испратио последње тренутке представе у потпуном заносу и концентрацији, ентузијастично стискајући пест након последње ноте у знак радости и одобравања. Овај несвакидашњи и дирљиви тренутак је сведочанство величине и посвећености таквог уметника, који потом, као и остатак уметничког тима, добија овације читаве дворане.
