Šta znači sačuvati obraz?

U vremenu kada se empatija često tumači kao slabost, a lični interes stavlja ispred svega, film „Obraz“ reditelja Nikola Vukčević stiže kao snažan podsetnik da pojedinac ima moć da prekine krug zla. Nakon što je osvojio publiku i kritiku na tridesetak svetskih festivala, ova ratna drama konačno je pred domaćim gledaocima.

Da li vredi rizikovati

Radnja je smeštena u Drugi svetski rat, u zabačeno selo na tromeđi Srbije, Crne Gore i Albanije. U središtu priče je 36 sati tokom kojih jedno progonjeno dete, nakon pogibije roditelja u napadu fašističke jedinice, utočište nalazi u kući Albanca Nura Doke. Bez zajedničkog jezika, vere ili porekla, njih dvojica suočavaju se sa odlukom koja prevazilazi naciju i ideologiju. Domaćin bira da sačuva obraz – i rizikuje sve.

– Nije me zanimala istorija radi istorije, već granična situacija u kojoj su ulozi najviši, a izbori najteži. Ta iskušenja postoje i danas. Možda ne ginemo svakodnevno na frontu, ali svakodnevno donosimo odluke koje testiraju naš integritet – kaže Vukčević.

Šta bih ja uradio?

„Obraz“ nije lekcija iz prošlosti, već priča o snazi individualne odluke. Poruka je jednostavna: čovek uvek može da izabere da bude čovek. U svetu „rasute pažnje“ i površnosti, film poziva gledaoca da se zapita – šta bih ja uradio?

Reditelj smatra da je pojam „obraza“ danas često sveden na imidž i spoljašnji utisak.

– Imidž je ono što drugi misle o nama, a obraz je ono što mi znamo o sebi. On se gubi i dobija u malim, svakodnevnim bitkama sa samim sobom – ističe.

Iako je snimanje filma na Balkanu, kako kaže, nalik maratonu i često liči na gerilsku borbu, vera u bioskop ostaje nepokolebljiva.

– To je poslednje mesto gde isključujemo telefone i zajedno proživljavamo priču. Film ne nudi puku zabavu, već iskustvo – poručuje Vukčević.

Posle festivalskog puta, „Obraz“ sada započinje najvažniji – onaj ka domaćoj publici, kojoj postavlja jedno jednostavno, ali suštinsko pitanje: šta zaista znači sačuvati obraz?