Шта значи сачувати образ?

У времену када се емпатија често тумачи као слабост, а лични интерес ставља испред свега, филм „Образ“ редитеља Никола Вукчевић стиже као снажан подсетник да појединац има моћ да прекине круг зла. Након што је освојио публику и критику на тридесетак светских фестивала, ова ратна драма коначно је пред домаћим гледаоцима.

Да ли вреди ризиковати

Радња је смештена у Други светски рат, у забачено село на тромеђи Србије, Црне Горе и Албаније. У средишту приче је 36 сати током којих једно прогоњено дете, након погибије родитеља у нападу фашистичке јединице, уточиште налази у кући Албанца Нура Доке. Без заједничког језика, вере или порекла, њих двојица суочавају се са одлуком која превазилази нацију и идеологију. Домаћин бира да сачува образ – и ризикује све.

– Није ме занимала историја ради историје, већ гранична ситуација у којој су улози највиши, а избори најтежи. Та искушења постоје и данас. Можда не гинемо свакодневно на фронту, али свакодневно доносимо одлуке које тестирају наш интегритет – каже Вукчевић.

Шта бих ја урадио?

„Образ“ није лекција из прошлости, већ прича о снази индивидуалне одлуке. Порука је једноставна: човек увек може да изабере да буде човек. У свету „расуте пажње“ и површности, филм позива гледаоца да се запита – шта бих ја урадио?

Редитељ сматра да је појам „образа“ данас често сведен на имиџ и спољашњи утисак.

– Имиџ је оно што други мисле о нама, а образ је оно што ми знамо о себи. Он се губи и добија у малим, свакодневним биткама са самим собом – истиче.

Иако је снимање филма на Балкану, како каже, налик маратону и често личи на герилску борбу, вера у биоскоп остаје непоколебљива.

– То је последње место где искључујемо телефоне и заједно проживљавамо причу. Филм не нуди пуку забаву, већ искуство – поручује Вукчевић.

После фестивалског пута, „Образ“ сада започиње најважнији – онај ка домаћој публици, којој поставља једно једноставно, али суштинско питање: шта заиста значи сачувати образ?