Život u Teheranu bio je kao u Parizu
Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, Iran je živeo u ubrzanom ritmu promena. Pod vlašću šaha Mohameda Reze Pahlavija, zemlja je prolazila kroz ambiciozan projekat modernizacije poznat kao „Bela revolucija“. Ideja je bila da se Iran transformiše u savremenu, industrijski razvijenu državu po uzoru na Zapad, ali sa snažnim osloncem na sopstvenu istoriju i bogatstvo nafte.
Rezultat je bio društvo puno kontrasta – između tradicionalnog i modernog, religijskog i sekularnog, ruralnog i urbanog. Iran je bio mesto gde su se na istim ulicama susretali tradicija staropersijske civilizacije i duh modernog sveta.
Već 1963. godine žene su dobile pravo glasa, a reforme su im otvorile vrata univerziteta i brojnih profesija. U Teheranu, Širazu i Isfahanu mogle su se videti studentkinje u mini-suknjama i sa modernim frizurama, doktorke i advokatice koje su gradile karijere, ali i domaćice koje su i dalje birale tradicionalnu odeću.
Sloboda izbora bila je deo slike tadašnjeg Irana, posebno u većim gradovima.
Gradovi su disali kosmopolitskim duhom. U bioskopima su se prikazivali holivudski filmovi, na radiju je svirala iranska pop muzika inspirisana zapadnim zvukom, a noćni klubovi i hoteli primali su turiste, diplomate i poslovne ljude.
Teheran je često nazivan „Parizom Bliskog istoka”, ne samo zbog mode i arhitekture, već i zbog atmosfere otvorenosti. Restorani su nudili tradicionalnu persijsku kuhinju, ali i francuske i italijanske specijalitete.
Obrazovana srednja klasa je rasla, a prihodi od nafte omogućavali su državi da ulaže u infrastrukturu, puteve, univerzitete i industriju.
Ipak, modernizacija nije bila ravnomerno raspoređena niti jednako prihvaćena. Dok su urbane elite i deo mladih prihvatali zapadne uticaje, verski autoriteti i konzervativni slojevi društva gledali su na te promene sa dubokim nepoverenjem.
Brza sekularizacija, smanjivanje uticaja verskih institucija i percepcija da se tradicionalne vrednosti potiskuju izazvali su nezadovoljstvo. Mnogi su smatrali da se modernizacija sprovodi „odozgo”, bez dovoljno uvažavanja socijalnih razlika i političkih sloboda.
Razlike u društvu
Ekonomski rast, uprkos velikim prihodima od nafte, nije izbrisao društvene nejednakosti. Dok su u severnom Teheranu nicale luksuzne vile i tržni centri, u siromašnijim delovima grada i u unutrašnjosti zemlje život je bio znatno teži. U ruralnim sredinama život je ostajao konzervativniji i sporiji, duboko ukorenjen u verske i porodične običaje.
Uz to, politički sistem bio je autoritaran, opozicija je bila ograničena, a bezbednosne službe budno su pratile neistomišljenike. Ta kombinacija modernog izgleda i političke stege stvarala je duboku napetost ispod površine.
Sve te tenzije, između bogatih i siromašnih, tradicionalista i reformista, religije i sekularizma, kulminirale su krajem sedamdesetih. Revolucija 1979. godine, predvođena ajatolahom Ruholahom Homeinijem, radikalno je promenila politički i društveni poredak zemlje.
Iran je iz monarhije prešao u Islamsku Republiku, a svakodnevni život dobio je sasvim drugačiji okvir.
