Pokretne tajlandske kuće

Skrivena među okolnim višespratnicama, kuća Amerikanca koji je prvi brendirao tajlandsku svilu sredinom prošlog veka privlači turiste u Bangkoku, ali znatno manje nego što ih privlače tajlandske plaže. Maloj urbanoj oazi Džima Tompsona posvećeni su pre svega sami Tajlanđani, sa zahvalnošću negujući sećanje na „kralja svile” koji je trgovinom skupocene tkanine stekao bogatstvo, ali i brojnim lokalnim porodicama dao mogućnost da se izdignu iz siromaštva, radeći ono u čemu su sticali veštinu kroz generacije. Otuda i želja tajlandskih domaćina da što više svojih gostiju, turista iz svih krajeva sveta, upoznaju s Tompsonovim delom i legatom u Bangkoku, o kojem brine fondacija koja nosi njegovo ime.

Dom Džima Tompsona, čoveka koji je zaslužan za prvi globalni tajlandski modni brend, postao je muzej (u istom kompleksu je i Umetnički centar Džima Tompsona), u koji ulaznica za odrasle staje oko 5,5 evra. Posetili smo ga zahvaljujući Turističkoj organizaciji Tajlanda (TAT).

Tu se može čuti priča o preduzimljivom Amerikancu koji je tokom vojne službe na Tajlandu u vreme Drugog svetskog rata zavoleo zemlju i ljude, ali i video šansu za zaradu. Vratio se kada su topovi utihnuli, započeo biznis uz pomoć lokalnih majstora – tkača svile, 1948. osnovao kompaniju, kasnije kupio oko pola hektara zemlje na obali jednog od brojnih bangkočkih kanala i izgradio sebi dom. I onda netragom nestao 1967, tokom odmora u Maleziji. Misterija kojom je obavijen nestanak Džima Tompsona, budući da se pretpostavlja da je na tom putovanju po malezijskim visovima stradao – ali nikada nije utvrđeno kako, daje ovom mestu poseban, možda čak i holivudski šmek. Ipak, to je ovde pre svega priča o poštovanju lokalne tradicije i o „fleksibilnoj” tajlandskoj arhitekturi.

Tompsonov dom u Bangkoku je u stvari kompleks od šest tradicionalnih kuća u tajlandskom stilu, okružen vodenim površinama i rastinjem tipičnim za tropske predele. Kao zaljubljenik u tajlandsku kulturu i tradiciju, biznismen je odlučio da kupi nekoliko starih kuća i ponovo ih sastavi na svom imanju. Video je da su, iako drvene, opstajale i više od sto godina. A da bi trajale i dalje, jedna od mera zaštite je da posetioci muzeja u obilazak idu bez obuće.

Reč je o konstrukcijama od tikovine koje su kupljene od nekoliko vlasnika i donete iz različitih delova Tajlanda na sadašnju lokaciju, gde su ponovo montirane. Izgradnja je počela u septembru 1958, a završena je u aprilu sledeće godine.

Specifičnost tajlandskog stila gradnje je u tehnici sklapanja drvenih elemenata. Bez ikakvih eksera, delovi objekata se lako spajaju, sklapaju i rasklapaju po potrebi.

Tako je i Tompsonova kuća „izgrađena u laganim, prefabrikovanim delovima, pri čemu svaki deo formira zid”, navodi se na zvaničnoj stranici muzeja. Svaki zid se zatim spaja i kači na nadgradnju – okvir od drvenih stubova – bez eksera.

Tajlandska tehnika gradnje uslovljena je praktičnošću. Kad god je trebalo preseliti se, a ranije je to bila česta potreba, kuća je mogla da se ponese sa sobom. Rasklopili bi je deo po deo, složili na splav i niz najbliži klong (kanal) otpremali do nove lokacije.

„Uprkos uticaju drugih velikih kultura sveta, kao što su indijska, kineska, kmerska i burmanska, koje su uključene u njene dekorativne elemente, arhitektonski stil tajlandskih domova ostaje relativno jednostavan. Njegove osnovne karakteristike određene su lokalnim klimatskim uslovima, dostupnošću građevinskog materijala i potrebama ljudi, od kojih je većina vodila poljoprivredni način života. Drvo je bilo lako dostupno, pa je bilo najčešći materijal koji se koristio u izgradnji ovih kuća. Imućniji su najčešće koristili tvrdu i izdržljivu tikovinu”, navodi se, između ostalog, u opisu Tompsonove kuće.

Kako se ukazuje, verska i svetovna arhitektura Tajlanda u ranijem periodu delila je neke zajedničke karakteristike. Poput hramova, tajlandske kuće imaju strme dvostrane krovove koji se lučno uzdižu prema nebu. Obe strane krova su nagnute ka centru, stvarajući iluziju visine, ali takav dizajn je proistekao zapravo iz potrebe za funkcionalnošću – vruć vazduh se diže, tako da visina krova održava kuću hladnom. Uz to, veliki broj prozora i vrata pažljivo je postavljen kako bi se olakšao neprekidan protok vazduha. Zidovi su uglavnom ostavljani nefarbani, mada ponekad nauljeni.

U vrućoj i vlažnoj tropskoj klimi, prozračnost i otvorenost tajlandske kuće i široki propusti krova štite unutrašnjost od sunca i kiše. Pored toga, tajlandske kuće su najčešće podignute na stubove. To olakšava cirkulaciju vazduha, a štitilo je dom od poplava tokom sezone monsuna. I pružalo je zaštitu od divljih životinja.

Najstariji deo Tompsonove kuće je iz ranog 19. veka iz sela tkača svile koje se zove Ban Hrua, sa druge strane kanala. To je i najveća pojedinačna građevina, a Tompsonu je služila kao dnevna soba i salon za goste.

Drugi najstariji deo ovog kompleksa je kuhinjsko krilo, koje je iz istog sela. Datira iz sredine 19. veka, a bilo je deo stare palate koja je prodata i preseljena u selo tkača pedeset godina ranije.

Preostale građevine Tompson je našao u provinciji Ajutaja, uzvodno od Bangkoka. Kuće su srušene, uredno složene na barže i dopremljene rekom Čao Praja i klongom do Tompsonovog placa.

Danas je to imanje u srcu azijske metropole, nadomak nacionalnog stadiona, do kojeg se lako stiže javnim prevozom. Ali, kada se zakorači u kompleks, ulazi se u neku drugu dimenziju prostora i vremena. Džim Tompson je uspeo u nameri da sačuva deo lepote, harmonije i jednostavnosti jednog starog Bangkoka.