Od volontera do autoriteta

U dogovoreno vreme stižemo na Kliniku za endokrinologiju, pred kabinet prof. dr Vesne Dimitrijević Srećković. Pojavila se na vratima i zamolila da sačekamo, ima pacijenta.

Prošlog meseca, posle četiri decenije službe, otišla je u penziju, ali nije prestala da leči pacijente. Drugog dana po odlasku u penziju pozvali su je da potpiše ugovor da ostane i dalje na Klinici. Završen radni vek za profesorku predstavlja zaokružen, plodan i smislen put – od volonterskih dana do autoriteta u endokrinologiji, koji je gradila kliničkim radom i naučnim rezultatima. Kao specijalista interne medicine i endokrinologije i redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu svoj vek je posvetila lečenju dijabetesa i metaboličkih poremećaja. Načelnik je Odeljenja za hronične komplikacije i ishranu, kao i rukovodilac Kabineta za prevenciju metaboličkih poremećaja. Njen pristup lečenju ne počinje lekom, već razgovorom, analizom navika i razumevanjem načina života.

Zadužbinar svetosavskog Hrama

Više puta je profesorka s ponosom isticala da je rođena u Beogradu, od oca Stanče Dimitrijevića rodom Crnotravca i majke Ruže iz čačanskog kraja. Odrastala je na Zvezdari. Put ka medicini nije bio unapred zacrtan, ali je vremenom postao poziv. Godine volonterskog rada bez nadoknade, prva plata darovana Hramu Svetog Save, brojne generacije studenata, kao i priznanja za istraživanja u oblasti metaboličkih poremećaja– sve su to stanice jednog puta.

Mnogo pre nego što je pojam „predijabetes” ušao u upotrebu, upozoravala je na značaj ranog otkrivanja poremećaja metabolizma glukoze. Povišen šećer u krvi, po njenom stavu, nije razlog za paniku, već signal koji zahteva promenu u ishrani, kretanju i odnosu prema stresu.

Zastupa principe mediteranske ishrane: maslinovo ulje, riba, povrće, mahunarke, integralne žitarice, umerenost i redovnost. Mediteranska ishrana nije spisak namirnica već kultura življenja.

Posebno mesto u životu profesorke zauzima vera – tiho prisutna od mladosti, a snažno produbljena nakon lične borbe s teškom bolešću. Vera, kako kaže, nije suprotstavljena nauci. Naprotiv, ona je u njoj videla oslonac, unutrašnju snagu i prostor smirenja bez kojeg nijedno lečenje nije potpuno.

Taj stav posebno je došao do izražaja u njenim knjigama, među kojima se izdvajaju „U slavu rađanja i duhovnog traganja”, nastala iz radijskih razgovora, kao i „Post – put u život”, koju je napisala u koautorstvu s prof. dr Vladimirom Vukašinovićem. U ovim delima, profesorka analizira post ne samo kao duhovnu praksu, već i kao fiziološki koristan režim ishrane, posebno u kontekstu metaboličkih bolesti.

Za doprinos medicini i edukaciji 2023. godine odlikovana je Ordenom Svetog Teodora Vršačkog od njegovog visokopreosveštenstva Arhiepiskopa vršačkog Mitropolita banatskog Nikanora, priznanjem Srpske pravoslavne crkve koje se dodeljuje za svedočenje vere kroz delo i služenje čoveku.

I vrata, ispred kojih smo čekali na susret s doktorkom, najzad su se otvorila.

– Izvinjavam se, pacijenti imaju prednost – govori, dok nas poziva da uđemo u njenu ordinaciju čiji su zidovi prekriveni ikonama, biblioteka prepuna knjiga.

Posmatramo našu sagovornicu dok priprema čaj od lekovitog bilja nabranog u Crnoj travi. Lepog stasa, s osmehom na licu, pleni svojom pojavom. Kada se osvrne unazad zadovoljna je, kaže, postignutim. Studije je završila u roku i 1985. počela da volontira.

– Tri godine sam radila – besplatno, uporno, od jutra do mraka. Bio mi je najteži period, zbog neizvesnosti da li ću dobiti posao. Prvu platu sam darovala Hramu Svetog Save i sa nepunih 30 godina postala ktitor, zadužbinar svetosavskog Hrama. U to doba su nastali i prvi radovi moje biografije, učilo se, sticalo se znanje. Bili su divni profesori s kojima smo radili.

Interesovanje za ishranu i prevenciju dijabetesa duguje prof dr Predragu Đorđeviću, dijabetologu, direktoru klinike i dekanu fakulteta, koji ju je primio na posao. Podseća nas da je on među prvima u svetu radio transplantaciju ćelija pankreasa kako bi se pacijentima s dijabetesom vratila sposobnost proizvodnje insulina.

Priseća se emotivnog susreta od pre dve godine, kada je u ordinaciji primila Aleksandra Šutića, koji je 1985. na Internoj A klinici bio jedan od prvih bolesnika kome je urađena transplantacija pankreasnih ćelija. Imao je dijabetes od 14. godine, tada je bio star 23 godine.

Naša sagovornica ne krije da joj je teško bilo da sakrije suze pri sećanju na to vreme, jer bili su istih godina: ona mlada lekarka, volonterka, on mladić s teškom dijagnozom. Doktorka objašnjava da ta transplantacija nikoga nije oslobodila insulina, ali se pacijentima smanjila doza i poboljšala glikoregulacija, a Aleksandar je bio pošteđen većih komplikacija.

O tome doktorka priprema rad, koji će se naći u knjizi sabranih radova sa 26 seminara.

Pouka za mlade kolege

Mladim kolegama dr Dimitrijević Srećković ostavlja još jednu važnu pouku u amanet. To je da u svakom pacijentu gledaju Gospoda, da imaju holistički pristup. Da učine sve što mogu za pacijenta, da im ništa ne bude teško.

Poruku je profesorka dala i ličnim primerom, svaki pacijent koji je došao na pregled bio je i primljeni.

– Ostajali smo od osam ujutro do 19 časova uveče i završavali s osmehom, svesni koliko smo ljudi tog dana usrećili. To je jako važno, jer naše je samo ono što smo drugima dali u bilo kom obliku davanja – kroz osmeh, toplu reč, razgovor, telefonski poziv...

Na pitanje imaju li današnje generacije lekara tu snagu, odgovara potvrdno s čvrstim uverenjem da mladi lekari imaju i snagu i volju da uče.

Jedan od uspeha naše sagovornice i njenog tima je veliki broj rođene dece nakon lečenja roditelja. Priznaje da nije vodila evidenciju o njihovom broju, ali vesti same stižu: šalju joj ostvareni roditelji poruke, fotografije svoje dece, kratko se jave… Samo u novembru i decembru 2025. godine rodilo se dvanaestoro, priča nam profesorka.

Otkriva nam priču o susretu s Urošem Joksimovićem, mladićem s cerebralnom paralizom, koji je inspirisan njenim radom napisao knjigu „Rođen sam da vjerujem”. Organizovala mu je prvu promociju knjige kod mati Zlate, podno Avale, u manastiru Trojeručice, pa u selu Provo kod oca Milomira u hramu Bogorodice Kazanske. Posle toga Uroš je napravio još četrdesetak promocija i sada se priprema za turneju po Americi.

Dr Dimitrijević Srećković je učestvovala u velikim projektima, ali ih je, kako kaže, i sama pravila. Tako su nastajali radovi sa kojima je odlazila na svetske kongrese. Posebno pamti kongres u Kopenhagenu, gde je rezultate o premetaboličkom sindromu dece predstavila prof. dr Džordžu Albertiju, „ocu” definicije metaboličkog sindroma. Njeni rezultati su ga inspirisali da uvede nove kriterijume za decu i omladinu.

– Zato sam stalno isticala i mojim studentima, da mi iako smo u maloj Srbiji, ukoliko vredno radimo, možemo točak nauke da pokrenemo.

U Melburnu 2013. pred više od 12.000 naučnika predstavila je rezultate istraživanja metaboličkog sindroma kod dece, pokazujući da se već u ranim godinama javljaju hiperinsulinizam, početni bubrežni poremećaji i rizik za aterosklerozu. U Istanbulu je dobila Hipokratovu nagradu – od 179 radova njen je proglašen za najbolji u Evropi.

– Na Malti smo bili porodično. Sinu Milovanu je bio 10. rođendan. Organizatori su, saznavši za to iz pasoša, za vreme svečane večere uneli čokoladnu tortu i svi ti veliki naučnici sveta ustali su da mu pevaju rođendansku pesmu.

Mogla je Vesna svoju karijeru da ostvari i u Njujorku. U vreme volontiranja je otputovala za Ameriku u goste kod drugarice iz školskih dana. Kada je ostala bez para zaposlila se u cvećari – u školi je išla na kurs ikebane što joj je pomoglo da se snađe. Razmišljala je i da ostane, ali je ipak spakovala kofere i vratila se za Beograd rešena da ne brine o sutrašnjem danu već da živi sadašnji trenutak što i drugima savetuje.

Molitva ili hemoterapija

– Često mi dođu verujuće osobe da se posavetuju da li da prime hemoterapiju. Veruju da će biti dovoljna molitva, a ja ih uputim: ʼNemojte tako, Gospod je dao lekare. Budite srećni što ovde u Srbiji imamo besplatnu hemoterapiju. To inače mnogo košta i to što vas je neko stavio na spisak i hoće da primeni terapiju, oberučke prihvatiteʼ. I dodam da je dobro da uz molitvu bude i terapija” – kaže doktorka.

Susret medicine i duhovnosti

Dr Vesna Dimitrijević Srećković ističe da vera kod nje postoji još od studentskih dana, da se probudila u Studenici u godini jubileja – 800 godina manastira.

– Duhovne oči posebno su mi se otvorile 2010. posle preležanog kancera dojke. To je bio momenat u mom životu gde sam boreći se za život počinjala da otkrivam nove svetinje, svetitelje. Brojna isceljenja su se dešavala i čuda, tako da ja danas imam 10 zavetnih slava – 10 kolača koje mesim. Sve je to odvijalo postepeno. Sv. Pantelejmon mi je u snu došao pred oči devetog avgusta, na dan kada se on slavi, pred otkrivanje bolesti te 2010. U plavoj odeždi, nisam znala koga sanjam, ali kada mi je postavljena dijagnoza spoznala sam koga sam sanjala i ja njega slavim.

Hram cara Romanova u Šangaju

Posebno pamti konferenciju u Šangaju 2024. gde je održala predavanje o mediteranskoj ishrani i dala i intervju za kinesku televiziju. Ali uz to je u megapolisu od 34 miliona stanovnika pronašla hram Svetog mučenika Cara Nikolaja Romanova Drugog. U njemu je od 1934. godine služio episkop Jovan Šangajski, ruski plemić, po ocu srpskog porekla. Tu je osnovao i sirotište koje je postalo dom za 3.500 dece, pomagao bolesnima i služio liturgiju, preveo stotine hiljada Kineza u pravoslavlje.

– Dodir s ovom svetinjom i razgovor s ocem Ivanom iz Ruske pravosalvne zagranične crkve su me podstakli da knjige prevedem i na kineski jezik – kaže naša sagovornica.