Од волонтера до ауторитета

У договорено време стижемо на Клинику за ендокринологију, пред кабинет проф. др Весне Димитријевић Срећковић. Појавила се на вратима и замолила да сачекамо, има пацијента.

Прошлог месеца, после четири деценије службе, отишла је у пензију, али није престала да лечи пацијенте. Другог дана по одласку у пензију позвали су је да потпише уговор да остане и даље на Клиници. Завршен радни век за професорку представља заокружен, плодан и смислен пут – од волонтерских дана до ауторитета у ендокринологији, који је градила клиничким радом и научним резултатима. Као специјалиста интерне медицине и ендокринологије и редовни професор Медицинског факултета у Београду свој век је посветила лечењу дијабетеса и метаболичких поремећаја. Начелник је Одељења за хроничне компликације и исхрану, као и руководилац Кабинета за превенцију метаболичких поремећаја. Њен приступ лечењу не почиње леком, већ разговором, анализом навика и разумевањем начина живота.

Задужбинар светосавског Храма

Више пута је професорка с поносом истицала да је рођена у Београду, од оца Станче Димитријевића родом Црнотравца и мајке Руже из чaчанског краја. Одрастала је на Звездари. Пут ка медицини није био унапред зацртан, али је временом постао позив. Године волонтерског рада без надокнаде, прва плата дарована Храму Светог Саве, бројне генерације студената, као и признања за истраживања у области метаболичких поремећаја– све су то станице једног пута.

Много пре него што је појам „предијабетес” ушао у употребу, упозоравала је на значај раног откривања поремећаја метаболизма глукозе. Повишен шећер у крви, по њеном ставу, није разлог за панику, већ сигнал који захтева промену у исхрани, кретању и односу према стресу.

Заступа принципе медитеранске исхране: маслиново уље, риба, поврће, махунарке, интегралне житарице, умереност и редовност. Медитеранска исхрана није списак намирница већ култура живљења.

Посебно место у животу професорке заузима вера – тихо присутна од младости, а снажно продубљена након личне борбе с тешком болешћу. Вера, како каже, није супротстављена науци. Напротив, она је у њој видела ослонац, унутрашњу снагу и простор смирења без којег ниједно лечење није потпуно.

Тај став посебно је дошао до изражаја у њеним књигама, међу којима се издвајају „У славу рађања и духовног трагања”, настала из радијских разговора, као и „Пост – пут у живот”, коју је написала у коауторству с проф. др Владимиром Вукашиновићем. У овим делима, професорка анализира пост не само као духовну праксу, већ и као физиолошки користан режим исхране, посебно у контексту метаболичких болести.

За допринос медицини и едукацији 2023. године одликована је Орденом Светог Теодора Вршачког од његовог високопреосвештенства Архиепископа вршачког Митрополита банатског Никанора, признањем Српске православне цркве које се додељује за сведочење вере кроз дело и служење човеку.

И врата, испред којих смо чекали на сусрет с докторком, најзад су се отворила.

– Извињавам се, пацијенти имају предност – говори, док нас позива да уђемо у њену ординацију чији су зидови прекривени иконама, библиотека препуна књига.

Посматрамо нашу саговорницу док припрема чај од лековитог биља набраног у Црној трави. Лепог стаса, с осмехом на лицу, плени својом појавом. Када се осврне уназад задовољна је, каже, постигнутим. Студије је завршила у року и 1985. почела да волонтира.

– Три године сам радила – бесплатно, упорно, од јутра до мрака. Био ми је најтежи период, због неизвесности да ли ћу добити посао. Прву плату сам даровала Храму Светог Саве и са непуних 30 година постала ктитор, задужбинар светосавског Храма. У то доба су настали и први радови моје биографије, учило се, стицало се знање. Били су дивни професори с којима смо радили.

Интересовање за исхрану и превенцију дијабетеса дугује проф др Предрагу Ђорђевићу, дијабетологу, директору клинике и декану факултета, који ју је примио на посао. Подсећа нас да је он међу првима у свету радио трансплантацију ћелија панкреаса како би се пацијентима с дијабетесом вратила способност производње инсулина.

Присећа се емотивног сусрета од пре две године, када је у ординацији примила Александра Шутића, који је 1985. на Интерној А клиници био један од првих болесника коме је урађена трансплантација панкреасних ћелија. Имао је дијабетес од 14. године, тада је био стар 23 године.

Наша саговорница не крије да јој је тешко било да сакрије сузе при сећању на то време, јер били су истих година: она млада лекарка, волонтерка, он младић с тешком дијагнозом. Докторка објашњава да та трансплантација никога није ослободила инсулина, али се пацијентима смањила доза и побољшала гликорегулација, а Александар је био поштеђен већих компликација.

О томе докторка припрема рад, који ће се наћи у књизи сабраних радова са 26 семинара.

Поука за младе колеге

Младим колегама др Димитријевић Срећковић оставља још једну важну поуку у аманет. То је да у сваком пацијенту гледају Господа, да имају холистички приступ. Да учине све што могу за пацијента, да им ништа не буде тешко.

Поруку је професорка дала и личним примером, сваки пацијент који је дошао на преглед био је и примљени.

– Остајали смо од осам ујутро до 19 часова увече и завршавали с осмехом, свесни колико смо људи тог дана усрећили. То је јако важно, јер наше је само оно што смо другима дали у било ком облику давања – кроз осмех, топлу реч, разговор, телефонски позив...

На питање имају ли данашње генерације лекара ту снагу, одговара потврдно с чврстим уверењем да млади лекари имају и снагу и вољу да уче.

Један од успеха наше саговорнице и њеног тима је велики број рођене деце након лечења родитеља. Признаје да није водила евиденцију о њиховом броју, али вести саме стижу: шаљу јој остварени родитељи поруке, фотографије своје деце, кратко се јаве… Само у новембру и децембру 2025. године родило се дванаесторо, прича нам професорка.

Открива нам причу о сусрету с Урошем Јоксимовићем, младићем с церебралном парализом, који је инспирисан њеним радом написао књигу „Рођен сам да вјерујем”. Оргaнизовала му је прву промоцију књиге код мати Злате, подно Авале, у манастиру Тројеручице, па у селу Прово код оца Миломира у храму Богородице Казанске. После тога Урош је направио још четрдесетак промоција и сада се припрема за турнеју по Америци.

Др Димитријевић Срећковић је учествовала у великим пројектима, али их је, како каже, и сама правила. Тако су настајали радови са којима је одлазила на светске конгресе. Посебно памти конгрес у Копенхагену, где је резултате о преметаболичком синдрому деце представила проф. др Џорџу Албертију, „оцу” дефиниције метаболичког синдрома. Њени резултати су га инспирисали да уведе нове критеријуме за децу и омладину.

– Зато сaм стално истицaлa и мојим студентима, да ми иако смо у малој Србији, уколико вредно радимо, можемо точак науке да покренемо.

У Мелбурну 2013. пред више од 12.000 научника представила је резултате истраживања метаболичког синдрома код деце, показујући да се већ у раним годинама јављају хиперинсулинизам, почетни бубрежни поремећаји и ризик за атеросклерозу. У Истанбулу је добила Хипократову награду – од 179 радова њен је проглашен за најбољи у Европи.

– На Малти смо били порoдично. Сину Миловану је био 10. рођендан. Организатори су, сазнавши за то из пасоша, за време свечане вечере унели чоколадну торту и сви ти велики научници света устали су да му певају рођенданску песму.

Могла је Весна своју каријеру да оствари и у Њујорку. У време волонтирања је отпутовала за Америку у госте код другарице из школских дана. Када је остала без пара запослила се у цвећари – у школи је ишла на курс икебане што јој је помогло да се снађе. Размишљала је и да остане, али је ипак спаковала кофере и вратила се за Београд решена да не брине о сутрашњем дану већ да живи садашњи тренутак што и другима саветује.

Молитва или хемотерапија

– Често ми дођу верујуће особе да се посаветују да ли да приме хемотерапију. Верују да ће бити довољна молитва, а ја их упутим: ʼНемојте тако, Господ је дао лекаре. Будите срећни што овде у Србији имамо бесплатну хемотерапију. То иначе много кошта и то што вас је неко ставио на списак и хоће да примени терапију, оберучке прихватитеʼ. И додам да је добро да уз молитву буде и терапија” – каже докторка.

Сусрет медицине и духовности

Др Весна Димитријевић Срећковић истиче да вера код ње постоји још од студентских дана, да се пробудила у Студеници у години јубилеја – 800 година манастира.

– Духовне очи посебно су ми се отвориле 2010. после прележаног канцера дојке. То је био моменат у мом животу где сам борећи се за живот почињала да откривам нове светиње, светитеље. Бројна исцељења су се дешавала и чуда, тако да ја данас имам 10 заветних слава – 10 колача које месим. Све је то одвијало постепено. Св. Пантелејмон ми је у сну дошао пред очи деветог августа, на дан када се он слави, пред откривање болести те 2010. У плавој одежди, нисам знала кога сањам, али када ми је постављена дијагноза спознала сам кога сам сањала и ја њега славим.

Храм цара Романова у Шангају

Посебно памти конференцију у Шангају 2024. где је одржала предавање о медитеранској исхрани и дала и интервју за кинеску телевизију. Али уз то је у мегаполису од 34 милиона становника пронашла храм Светог мученика Цара Николаја Романова Другог. У њему је од 1934. године служио епископ Јован Шангајски, руски племић, по оцу српског порекла. Ту је основао и сиротиште које је постало дом за 3.500 деце, помагао болеснима и служио литургију, превео стотине хиљада Кинеза у православље.

– Додир с овом светињом и разговор с оцем Иваном из Руске правосалвне заграничне цркве су ме подстакли да књиге преведем и на кинески језик – каже наша саговорница.