Balkanski erotski ep

Specijalno za Politiku iz Barselone

Na zalasku svoje već poluvekovne međunarodne karijere, majka ili (pra)baka umetnosti performansa Marina Abramović okreće se drugim vrstama umetničkog izraza, dugo snevanom pozorištu i operi. Nakon autobiografske predstave Život i smrt Marine Abramović u režiji Boba Vilsona iz 2011, a potom operske turneje Sedam smrti Marije Kalas, srpska umetnica predstavlja publici u Barseloni novo ostvarenje, Balkanski erotski ep, dok u aprilu režira muzičko-baletsku predstavu Priča o vojniku/Ljubav čarobnica u napuljskom (operskom) Teatru San Karlo, u saradnji sa slavnim dirigentom Gustavom Dudamelom. Balkanski erotski ep je naziv videografskog rada iz 2005, snimljenog u Srbiji, koji je beogradska publika imala priliku da vidi na retrospektivi „Čistač” u MSU 2019. godine. Video koji se bavi pitanjima seksualnosti na Balkanu kroz (izmišljene?) narodne običaje sada je pretočen u hibridno scensko delo koje predstavlja najambicioznije dosadašnje ostvarenje poznate umetnice. Reč je o formi gde se prepliću muzika (vokalna, instrumentalna i elektronska), film, ples, performans, teatar, pa čak i elementi cirkuske umetnosti, o formi koja se može tumačiti i kao pokušaj ostvarenja sveobuhvatnog umetničkog dela (gesamtkunstwerk). Nastao oktobra 2025. u Mančesteru, ovaj novi i prošireni Balkanski erotski ep izveden je u prostorijama nekadašnje fabrike (današnji Factory International), hangaru od 28.000 kvadratnih metara, istovremenim prikazom trinaest različitih scena na isto toliko pozornica tokom četiri sata bez prekida. Ovaj, za izvođače, vrlo zahtevan poduhvat, zamišljen je kao imerzivni performans u kojem se publika kreće kroz prostor po sopstvenom nahođenju, birajući redosled scena koje gleda, sa mogućnošću izlaska i ulaska u dvoranu po potrebi. Sada, početkom nove 2026, produkcija se seli u Barselonu i njenu opersku kuću Liseu, gde se premijerno izvodi izmenjena, teatarska verzija, u skraćenom, tročasovnom formatu od deset (uzastopnih) scena.

Preispitivanje izdržljivosti gledalaca

Kako je to još Veselin Čajkanović analizirao u svom, sada već, klasiku srpske antropološke literature (Mit i religija u Srba), mnogobrojni običaji srpskog (i balkanskog) naroda vuku korene iz prehrišćanskog, paganskog vremena, čiji je život (pre svega seoski i agrarni) bivao regulisan prirodnim pojavama, verovanjem u postojanje htonskih (zemaljskih) demona i neodvojivosti duše i tela nakon smrti. Ova vezanost za zemlju koja rađa, hrani i u koju se pokopava – dakle, ona je simbol života, plodnosti i smrti – a potom i za seksualnost kao (prema Abramovićevoj) jedinu pokretačku energiju i životnu snagu, ali i obred koji se artikuliše kroz igru i pesmu – čine estetsku okosnicu predstave. Ovo je i način da se seksualnost i obnaženost prikažu na jedan nepornografski, umetnički i obredni način, koji zapadnoj publici predstavlja elemente balkanske narodne kulture istovremeno preispitujući granice njegove moralnosti (pa čak i normalnosti) i prijemčivosti za ovakve nekonvencionalne prizore ljudskog tela i društvenih odnosa.

Kao i u komadu iz 2011, Balkanski erotski ep nosi elemente autobiografskog, počinjući sahranom, ali ovog puta ne same umetnice (čiji će to biti poslednji stvaralački čin), već jednog državnika i nestale države, Tita i Jugoslavije. Još u predvorju teatra, jedna ozbiljna i rigidna ženska figura u vojnoj uniformi, lik Danice Abramović, njene majke i direktorke Muzeja Revolucije, predvodi vojni orkestar (ovde u narodnoj nošnji) koji izvodi posmrtni marš kompozitora Marka Nikodijevića, inspirisanog Maršom proletera koji se izvodio na Brozovoj sahrani 1980. Kao i onda, pevačica tradicionalne muzike Svetlana Spajić (sada bez svoje pevačke grupe) prenosi zvuke našeg podneblja svojim prodornim i drhtavim glasom, predstavljajući u prvoj sceni narikaču koja oplakuje predsednika: „Kuku meni, maršale, kuku meni, moj domaćine”. Ovo je propraćeno videom u kojem se mnoštvo žena u crnini ritmički udara u grudi, kako i tradicija naricanja nalaže. Ako pevani tekst može biti duhovit samo onima koji ga razumeju, cela dvorana se horski smeje „ljubavnim napicima” koje na engleskom predstavlja flamanska naučnica Elke, sa slikovitim grafičkim prikazima srednjovekovnih običaja iz raznih krajeva Balkana, među kojima i onaj iz južnog Banata koji nalaže da žena posluži čašu vina pomešanog sa par kapi menstrualne krvi kako bi zadobila vernost i naklonost voljenog muškarca. Ove provokativne slike, među kojima je i priča o čuvanju ribe preko noći u ženskom međunožju, ili pak scenski prikaz nagih muškaraca koji pored šume falusnih pečuraka oplođuju zemlju u doslovnom smislu, izazivaju smeh ali i nevericu gledališta. Međutim, pravi test za publiku su dve scene eksplicitne obnaženosti, najpre ritual „teranja kiše” gde žene zadižu suknju pokazujući i nebesima i publici svoju intimu, ali i scena orgija na groblju, gde nagi plesači opšte sa kosturima preminulih, doslovni susret Erosa i Tanatosa. Izazov ne leži samo u suočavanju sa prizorima golotinje, već i sa skrnavljenjem spokoja mrtvih, ali i hrišćanskih simbola (jedan od plesača ore brazdu krstom okrenutim naopačke), kao i osećajem rastakanja vremena (tipičnog za umetnost Abramovićeve) u „beskonačnom” trajanju pomenutih scena, koje ispituju izdržljivost i strpljenje gledalaca.

Kao i uvek, nazire se namera umetnice da dobije katarzičan ishod odnosa publike i izvođača u ovom pomeranju granica izdržljivosti, ogoljavanju emocija i direktnoj interakciji pomenutih činioca. Ipak, u formalnom pogledu ovo ostaje pozorišna predstava koja je u suprotnosti sa postulatima performansa i istinitosti, publika ostaje pasivni posmatrač uprkos pokušajima razbijanja „četvrtog zida”, ulaskom orkestra kroz dvoranu, ili silaskom Elke u publiku, birajući jednog gledaoca za asistenta. Imerzivni aspekt predstave je (efektno) oduzimanje mobilnih telefona i svih elektronskih uređaja na ulazu, kao i mogućnost odlaska u toalet u svakom trenutku, potez koji je mnoge posetioce (u razgovoru nakon predstave) podsetio na 24-časovnu predstavu Planina Olimp Jana Fabra (koja je 2017. gostovala na Bitefu).

Marina Abramović se ne poigrava samo sa žanrovskim određenjem predstave već i pitanjima roda na Balkanu. U tom pogledu je značajna scena virdžina, ili na albanskom burneša, žene koje su primorane da žive kao muškarci na prostorima Albanije i Crne Gore, u sredini koja jedina na svetu nameće transrodnost kao normu. Ova scena je predstavljena kao igra sabljama, plesna tačka albanskog koreografa Blenarda Azizaja gde žena kroz borbu dokazuje muškost i jednakost (metafora feminizma?). Uprkos simboličkoj moći, ova scena se ispostavlja kao najmanje erotska i zanimljiva, dok u sceni kafane srpski kontratenor (pevajući u ženskom registru) intonira svojim širokim i svetlim glasom ljubavnu pesmu Mito, bekrijo. Osim njega, sopran (i profesor na FMU) Dragana Jovanović peva repetitivnu i odzvanjajuću melodiju svojim čistim i prodornim glasom, kružeći oko plesača koji izvode ritual crne svadbe iz vlaškog kraja, gde se mladi pokojnik i neženja venčava za živu nevestu. Ovaj čin je predstavljen energičnim plesom koji podseća na Posvećenje proleća, gde žene nose i oplakuju muškarce, polažu pokojnika kao na oltar i oblače ga za posthumno venčanje.

Završni poljubac

Treba pomenuti i vrlo kreativni rad inženjera zvuka Luke Kozlovačkog, koji umešno prepliće zvukove glasa i instrumenata, gde čujemo i Oliveru Katarinu i hor „Kolegijum muzikum”, ojkanje i narodne i kafanske pesme (Vrbo vrbice zelena, Zajdi zajdi, Dimitrijo, sine Mitre ili pak Ne lomi mi lojze). Iako je muzika ta koja na prvom mestu prenosi duh Balkana, spomenimo i izvanredne kostime Roksande Ilinčić, kreacije inspirisane folklorom, gde nalazimo i neka zanimljiva rešenja poput aksesoara od lateksa, što je mala referenca na estetiku pornografije. Lik stroge (pa čak i spartanske) majke Danice, koja se ovde javlja kao lajtmotiv čitave večeri, a koju uverljivo i izvanredno tumači Marija Stamenković Heranz, doživljava svoje (seksualno) oslobođenje upravo kroz muziku, zanosnim plesom tanga, odbacujući stroge društvene norme koje sigurno opterećuju i publiku koja posmatra.

Najzad, ritualom, koji je zajednički imenitelj celokupne predstave, završava se i sama predstava: pokladnim običajem gde se strašilima „oteruje” zima i priziva proleće, uz nečujni ples, nesumnjivo inspirisan nemim glamočkim kolom. U tom poslednjem činu, Marina Abramović izlazi na scenu i završava predstavu poljupcem sa Blenardom Azizajem pre nego što se zavesa spusti, a publika nagradi umetnike gromoglasnim aplauzom. Iako je teško zamisliti izvođenje Balkanskog erotskog epa na samom Balkanu, Marina Abramović ovim upućuje ljubavno pismo svojoj zemlji i rodnom kraju, od kojih nije uvek imala ljubav i razumevanje.