Indija kao unutrašnji pejzaž

Bo­ra­vak u tu­đi­ni po­ne­kad ni­je pu­to­va­nje, već unu­tra­šnje po­me­ra­nje. Upra­vo ta vr­sta ti­he, ali du­bo­ke pro­me­ne obe­le­ži­la je me­sec da­na ko­je je aka­dem­ska sli­kar­ka Ana Fa­fu­lić, umet­ni­ca iz Lo­zni­ce, pro­ve­la u Me­đu­na­rod­nom umet­nič­kom cen­tru „Ka­la­nir­va­na”, je­din­stve­noj in­te­gri­sa­noj umet­nič­koj in­sti­tu­ci­ji u In­di­ji. Od 2. no­vem­bra do 3. de­cem­bra ove go­di­ne, Fa­fu­li­će­va je bi­la jed­na od pet umet­ni­ka iz ce­log sve­ta ko­je ova pre­sti­žna re­zi­den­ci­ja (Ka­la­nir­va­na In­ter­na­ti­o­nal Ar­tist’s Re­si­dency – KI­AR) go­di­šnje oku­plja, obez­be­đu­ju­ći im pro­stor za rad, ži­vot i istin­ski di­ja­log sa dru­ga­či­jim kul­tur­nim sve­tom.

Sme­šten je u Bu­ba­ne­šve­ru, glav­nom gra­du in­dij­ske dr­ža­ve Odi­ša. Sa­vre­me­na ar­hi­tek­tu­ra, pro­fe­si­o­nal­na ga­le­ri­ja i stu­dij­ski pro­stor stva­ra­ju uslo­ve u ko­ji­ma umet­nost ni­je odvo­je­na od ži­vo­ta, već je nje­gov pro­du­že­tak.

Sa­vre­me­ni umet­nič­ki cen­tar

Po­ziv da bo­ra­vi u „Ka­la­nir­va­ni” Fa­fu­li­će­va je do­bi­la od umet­nič­kog di­rek­to­ra re­zi­den­ci­je, Asi­sa Pa­hi­ja, i nje­go­ve su­pru­ge. Iako je In­di­ja, ka­ko ka­že, od­u­vek bi­la pri­sut­na u nje­nim unu­tra­šnjim ma­pa­ma, od­lu­ku da ot­pu­tu­je do­ne­la je tek na­kon što je za­vr­ši­la rad na dok­tor­skim stu­di­ja­ma i svo­joj knji­zi.

„Ose­ti­la sam da je to pra­vi tre­nu­tak. ’Ka­la­nir­va­na’ je je­din­stven sa­vre­me­ni umet­nič­ki cen­tar u ce­loj In­di­ji, i ima­la sam uti­sak da sam na me­stu gde umet­nost di­še pu­nim plu­ći­ma”, is­ti­če ona.

Pr­vih se­dam da­na re­zi­den­ci­je bi­lo je po­sve­će­no upo­zna­va­nju kul­tu­re, tra­di­ci­je i du­hov­no­sti ze­mlje. Obi­la­sci hra­mo­va, mu­ze­ja i drev­nih lo­ka­li­te­ta ni­su bi­li tu­ri­stič­ki uvod, već svo­je­vr­sna pri­pre­ma za rad.

„Ide­ja je da naj­pre do­ži­vi­te In­di­ju”, ka­žu or­ga­ni­za­to­ri. Za Fa­fu­li­će­vu, to je zna­či­lo su­o­ča­va­nje sa sna­žnim vi­zu­el­nim i emo­tiv­nim uti­ca­ji­ma ko­ji su se po­tom pre­li­li u sli­kar­stvo.

„Sva­ki dan je bio dru­ga­či­ji. Ha­os uli­ca, bo­je, lju­di, hra­mo­vi, sve je to ušlo u mo­je sli­ke. Osta­la sam do­sled­na svom li­kov­nom iz­ra­zu, ali je In­di­ja u nje­ga une­la no­vu ener­gi­ju”, ka­že umet­ni­ca.

To­kom bo­rav­ka na­stao je ci­klus od šest sli­ka, uz ne­ko­li­ko cr­te­ža ko­je je po­ne­la iz Sr­bi­je. Ra­do­vi su pred­sta­vlje­ni na iz­lo­žbi ko­joj su pri­su­stvo­va­li pro­fe­so­ri Li­kov­ne aka­de­mi­je, kao i broj­ni umet­ni­ci, di­zaj­ne­ri i gra­fi­ča­ri, a re­ak­ci­je pu­bli­ke bi­le su, ka­ko is­ti­če, iz­u­zet­no ohra­bru­ju­će.

Po­seb­nu te­ži­nu ima vest da će svih šest sli­ka bi­ti iz­lo­že­no u bu­du­ćem Mu­ze­ju sa­vre­me­ne umet­no­sti u In­di­ji. Asis Pa­hi u na­red­nim go­di­na­ma za­po­či­nje iz­grad­nju mo­der­nog mu­ze­ja od sta­kla, usred džun­gle, pro­sto­ra u ko­jem će sa­vre­me­na umet­nost bi­ti sme­šte­na u sr­ce pri­ro­de.

„Mo­ja de­la će ta­mo ima­ti svo­je me­sto”, ka­že Fa­fu­li­će­va, ne kri­ju­ći uz­bu­đe­nje.

Bo­ra­vak u In­di­ji do­neo joj je i su­sre­te sa tra­di­ci­o­nal­nim i sa­vre­me­nim umet­ni­ci­ma, kao i uvid u pro­gram ko­ji „Ka­la­nir­va­nu” či­ni je­din­stve­nom. Cen­tar oku­plja ne sa­mo sli­ka­re već i fo­to­gra­fe, mul­ti­me­di­jal­ne umet­ni­ke i stva­ra­o­ce raz­li­či­tih pro­fi­la, sa ide­jom stva­ra­nja no­ve glo­bal­ne plat­for­me za pro­mo­ci­ju i raz­me­nu umet­nič­kih de­la.

Du­hov­nost i mo­li­tva

Po­se­ban uti­sak na Anu je osta­vi­la du­hov­nost ta­mo­šnjeg na­ro­da.

„Lju­di su u ne­pre­kid­noj mo­li­tvi. Bu­di­la sam se i za­spi­va­la uz pe­smu, jer se sa ku­ća to­kom ce­log da­na ču­je mu­zi­ka. Sva­ka dru­ga ku­ća je hram, sve je u pro­to­ku, u ener­gi­ji”, ob­ja­šnja­va. I hra­na, do­da­je, ima ulo­gu pro­či­šće­nja, bez me­sa i ulja, sa mno­go pi­rin­ča. Ku­pa­nje u oke­a­nu, pr­vi put u ode­ći, bi­lo je još jed­no is­ku­stvo pri­la­go­đa­va­nja dru­ga­či­jim pra­vi­li­ma sva­ko­dne­vi­ce.

Kao umet­ni­ca iz­ra­zi­te sen­zi­bil­no­sti, Fa­fu­li­će­va ve­ru­je da će ovaj bo­ra­vak osta­vi­ti tra­jan trag u nje­nom bu­du­ćem stva­ra­la­štvu. Pred njom je dok­tor­ska iz­lo­žba, a 2025. go­di­na, ka­ko ka­že, osta­će upam­će­na kao ti­ha i pro­duk­tiv­na, „obo­je­na in­dij­skim ša­re­ni­lom”.

Ana Fa­fu­lić ro­đe­na je 1984. go­di­ne u Lo­zni­ci. Do­bit­ni­ca je vi­še na­gra­da i od 2016. go­di­ne čla­ni­ca je Udru­že­nje li­kov­nih umet­ni­ka Sr­bi­je. Do sa­da je sa­mo­stal­no iz­la­ga­la 13 pu­ta, a grup­no 37 pu­ta u ze­mlji i ino­stran­stvu, uče­stvo­va­la u broj­nim li­kov­nim ko­lo­ni­ja­ma i ra­di­la sce­no­gra­fi­je za po­zo­ri­šne pred­sta­ve. Ži­vi i stva­ra u Lo­zni­ci, a pred njom je pred­sta­vlja­nje dok­tor­ske iz­lo­žbe i knji­ge.

Hra­mo­vi i či­sta eg­zo­ti­ka

Bu­ba­ne­šver, glav­ni grad in­dij­ske dr­ža­ve Odi­ša, na­la­zi se na sa­mom obo­du džun­gle. Sam cen­tar je okru­žen buj­nom ve­ge­ta­ci­jom i neo­bič­nom ti­ši­nom ko­ju pre­ki­da­ju zvu­ci pri­ro­de i uda­lje­nog gra­da.

O In­di­ji Ana go­vo­ri sa po­seb­nom emo­ci­jom. Opi­su­je je kao „či­stu eg­zo­ti­ku”, od di­vljih ži­vo­ti­nja na uli­ca­ma i ne­pre­sta­nog zvu­ka auto­mo­bi­la do hra­mo­va sta­rih i po če­ti­ri hi­lja­de go­di­na.