Индија као унутрашњи пејзаж

Бо­ра­вак у ту­ђи­ни по­не­кад ни­је пу­то­ва­ње, већ уну­тра­шње по­ме­ра­ње. Упра­во та вр­ста ти­хе, али ду­бо­ке про­ме­не обе­ле­жи­ла је ме­сец да­на ко­је је ака­дем­ска сли­кар­ка Ана Фа­фу­лић, умет­ни­ца из Ло­зни­це, про­ве­ла у Ме­ђу­на­род­ном умет­нич­ком цен­тру „Ка­ла­нир­ва­на”, је­дин­стве­ној ин­те­гри­са­ној умет­нич­кој ин­сти­ту­ци­ји у Ин­ди­ји. Од 2. но­вем­бра до 3. де­цем­бра ове го­ди­не, Фа­фу­ли­ће­ва је би­ла јед­на од пет умет­ни­ка из це­лог све­та ко­је ова пре­сти­жна ре­зи­ден­ци­ја (Ka­la­nir­va­na In­ter­na­ti­o­nal Ar­tist’s Re­si­dency – KI­AR) го­ди­шње оку­пља, обез­бе­ђу­ју­ћи им про­стор за рад, жи­вот и истин­ски ди­ја­лог са дру­га­чи­јим кул­тур­ним све­том.

Сме­штен је у Бу­ба­не­шве­ру, глав­ном гра­ду ин­диј­ске др­жа­ве Оди­ша. Са­вре­ме­на ар­хи­тек­ту­ра, про­фе­си­о­нал­на га­ле­ри­ја и сту­диј­ски про­стор ства­ра­ју усло­ве у ко­ји­ма умет­ност ни­је одво­је­на од жи­во­та, већ је ње­гов про­ду­же­так.

Са­вре­ме­ни умет­нич­ки цен­тар

По­зив да бо­ра­ви у „Ка­ла­нир­ва­ни” Фа­фу­ли­ће­ва је до­би­ла од умет­нич­ког ди­рек­то­ра ре­зи­ден­ци­је, Аси­са Па­хи­ја, и ње­го­ве су­пру­ге. Иако је Ин­ди­ја, ка­ко ка­же, од­у­век би­ла при­сут­на у ње­ним уну­тра­шњим ма­па­ма, од­лу­ку да от­пу­ту­је до­не­ла је тек на­кон што је за­вр­ши­ла рад на док­тор­ским сту­ди­ја­ма и сво­јој књи­зи.

„Осе­ти­ла сам да је то пра­ви тре­ну­так. ’Ка­ла­нир­ва­на’ је је­дин­ствен са­вре­ме­ни умет­нич­ки цен­тар у це­лој Ин­ди­ји, и има­ла сам ути­сак да сам на ме­сту где умет­ност ди­ше пу­ним плу­ћи­ма”, ис­ти­че она.

Пр­вих се­дам да­на ре­зи­ден­ци­је би­ло је по­све­ће­но упо­зна­ва­њу кул­ту­ре, тра­ди­ци­је и ду­хов­но­сти зе­мље. Оби­ла­сци хра­мо­ва, му­зе­ја и древ­них ло­ка­ли­те­та ни­су би­ли ту­ри­стич­ки увод, већ сво­је­вр­сна при­пре­ма за рад.

„Иде­ја је да нај­пре до­жи­ви­те Ин­ди­ју”, ка­жу ор­га­ни­за­то­ри. За Фа­фу­ли­ће­ву, то је зна­чи­ло су­о­ча­ва­ње са сна­жним ви­зу­ел­ним и емо­тив­ним ути­ца­ји­ма ко­ји су се по­том пре­ли­ли у сли­кар­ство.

„Сва­ки дан је био дру­га­чи­ји. Ха­ос ули­ца, бо­је, љу­ди, хра­мо­ви, све је то ушло у мо­је сли­ке. Оста­ла сам до­след­на свом ли­ков­ном из­ра­зу, али је Ин­ди­ја у ње­га уне­ла но­ву енер­ги­ју”, ка­же умет­ни­ца.

То­ком бо­рав­ка на­стао је ци­клус од шест сли­ка, уз не­ко­ли­ко цр­те­жа ко­је је по­не­ла из Ср­би­је. Ра­до­ви су пред­ста­вље­ни на из­ло­жби ко­јој су при­су­ство­ва­ли про­фе­со­ри Ли­ков­не ака­де­ми­је, као и број­ни умет­ни­ци, ди­зај­не­ри и гра­фи­ча­ри, а ре­ак­ци­је пу­бли­ке би­ле су, ка­ко ис­ти­че, из­у­зет­но охра­бру­ју­ће.

По­себ­ну те­жи­ну има вест да ће свих шест сли­ка би­ти из­ло­же­но у бу­ду­ћем Му­зе­ју са­вре­ме­не умет­но­сти у Ин­ди­ји. Асис Па­хи у на­ред­ним го­ди­на­ма за­по­чи­ње из­град­њу мо­дер­ног му­зе­ја од ста­кла, усред џун­гле, про­сто­ра у ко­јем ће са­вре­ме­на умет­ност би­ти сме­ште­на у ср­це при­ро­де.

„Мо­ја де­ла ће та­мо има­ти сво­је ме­сто”, ка­же Фа­фу­ли­ће­ва, не кри­ју­ћи уз­бу­ђе­ње.

Бо­ра­вак у Ин­ди­ји до­нео јој је и су­сре­те са тра­ди­ци­о­нал­ним и са­вре­ме­ним умет­ни­ци­ма, као и увид у про­грам ко­ји „Ка­ла­нир­ва­ну” чи­ни је­дин­стве­ном. Цен­тар оку­пља не са­мо сли­ка­ре већ и фо­то­гра­фе, мул­ти­ме­ди­јал­не умет­ни­ке и ства­ра­о­це раз­ли­чи­тих про­фи­ла, са иде­јом ства­ра­ња но­ве гло­бал­не плат­фор­ме за про­мо­ци­ју и раз­ме­ну умет­нич­ких де­ла.

Ду­хов­ност и мо­ли­тва

По­се­бан ути­сак на Ану је оста­ви­ла ду­хов­ност та­мо­шњег на­ро­да.

„Љу­ди су у не­пре­кид­ној мо­ли­тви. Бу­ди­ла сам се и за­спи­ва­ла уз пе­сму, јер се са ку­ћа то­ком це­лог да­на чу­је му­зи­ка. Сва­ка дру­га ку­ћа је храм, све је у про­то­ку, у енер­ги­ји”, об­ја­шња­ва. И хра­на, до­да­је, има уло­гу про­чи­шће­ња, без ме­са и уља, са мно­го пи­рин­ча. Ку­па­ње у оке­а­ну, пр­ви пут у оде­ћи, би­ло је још јед­но ис­ку­ство при­ла­го­ђа­ва­ња дру­га­чи­јим пра­ви­ли­ма сва­ко­дне­ви­це.

Као умет­ни­ца из­ра­зи­те сен­зи­бил­но­сти, Фа­фу­ли­ће­ва ве­ру­је да ће овај бо­ра­вак оста­ви­ти тра­јан траг у ње­ном бу­ду­ћем ства­ра­ла­штву. Пред њом је док­тор­ска из­ло­жба, а 2025. го­ди­на, ка­ко ка­же, оста­ће упам­ће­на као ти­ха и про­дук­тив­на, „обо­је­на ин­диј­ским ша­ре­ни­лом”.

Ана Фа­фу­лић ро­ђе­на је 1984. го­ди­не у Ло­зни­ци. До­бит­ни­ца је ви­ше на­гра­да и од 2016. го­ди­не чла­ни­ца је Удру­же­ње ли­ков­них умет­ни­ка Ср­би­је. До са­да је са­мо­стал­но из­ла­га­ла 13 пу­та, а груп­но 37 пу­та у зе­мљи и ино­стран­ству, уче­ство­ва­ла у број­ним ли­ков­ним ко­ло­ни­ја­ма и ра­ди­ла сце­но­гра­фи­је за по­зо­ри­шне пред­ста­ве. Жи­ви и ства­ра у Ло­зни­ци, а пред њом је пред­ста­вља­ње док­тор­ске из­ло­жбе и књи­ге.

Хра­мо­ви и чи­ста ег­зо­ти­ка

Бу­ба­не­швер, глав­ни град ин­диј­ске др­жа­ве Оди­ша, на­ла­зи се на са­мом обо­ду џун­гле. Сам цен­тар је окру­жен буј­ном ве­ге­та­ци­јом и нео­бич­ном ти­ши­ном ко­ју пре­ки­да­ју зву­ци при­ро­де и уда­ље­ног гра­да.

О Ин­ди­ји Ана го­во­ри са по­себ­ном емо­ци­јом. Опи­су­је је као „чи­сту ег­зо­ти­ку”, од ди­вљих жи­во­ти­ња на ули­ца­ма и не­пре­ста­ног зву­ка ауто­мо­би­ла до хра­мо­ва ста­рих и по че­ти­ри хи­ља­де го­ди­на.