Večiti romantik

Kao što prolazi život u kom svi imamo razne turbulencije, uspone i padove, tako protiče muzička ili bilo koja karijera. Danas sam uvežban da posle svakog  pada ili potresa nešto naučim i da iz nedaće izađem jači. Često se šalim, ali i ne šalim, da najveću zahvalnost dugujem onima koji nisu želeli ili nisu mogli da mi pomognu. Jer, da nije njih nikad ne bih bio ono što sam danas, rekao je za „Magazin” kantautor Željko Vasić kog najbolje karakteriše sopstvena pesma „Večiti romantik”, na proslavi 25 godina uspešne karijere u prepunoj Kristalnoj dvorani.

Šta ga je najviše „kočilo”, koje su to turbulencije bile? Kako ih je prevazilazio, ima li savet za mlade umetnike? Šta kaže o svom putu posle četvrt veka?

„Glavni izazov bio je način na koji se ja bavim muzikom, a koji je kada podvučem crtu posle 25 godina, jedan čisti hedonizam. Ja sam udovoljavao sebi, svojoj osobenosti, u žudnji za kvalitetom. Nisam podilazio trenutnim ukusima scene. Moj način je, zato, onaj teži put i ne bih mogao nikome da ga preporučim, jer oni koji se odluče za takvo putovanje kroz svet aktuelne muzike uglavnom odustaju. Možda sam ja imao i sreće i snage. Jer, neko sam ko je izuzetno uporan kada nešto želi, nekada i po svaku cenu, i to često na štetu sebe, nikada drugih. Generalno, to jeste težak put, ali je sreća u prevazilaženju problema i svega što te sputava. Iz teškoće izlaziš srećan kada si je prebrodio”.

Zahvalan je, naravno, i kolegama koji su bili uz njega mu na tom putu, poštujući ih, jer sam za sebe kaže da im nije bio „lak saradnik”: „Ako to čujete od njih, istina je. Zahvalan sam Vladi Georgijevu, Ranku Slijepčeviću, Banetu Opačiću, profesorki Dragani Jovanović, čuvenom Maretu i drugima, ali sam, ipak, konačne odluke o autorskoj pesmi uvek donosio sam. Jer, na kraju, imam svoje poglede i sopstvenu estetiku i bilo ko od saradnika može ozbiljno da me ubedi da nešto promenimo ako mi iznese prihvatljive argumente, kao što argumentovano mogu striktno da odbijem da bilo šta u muzici ili tekstu menjamo. Kada radimo zajedno, volim konstruktivni razgovor. Ako neko hoće da se nešto promeni samo zato što mu se drugačije više dopada, mene to ne interesuje, već hoću da znam ozbiljan razlog za to. S takvim stavom je  teško opstati na sceni, jer, bavljenje muzikom nije egzaktan posao i na kraju se, opet, sve svodi na ukuse. Ipak sam rešio da uvek ja budem taj koji će odlučiti šta i kako želim da snimam, kako će to sve da izgleda pred publikom. Dobro je ispalo, jer sa svim saradnicima, sa kojima sam se usput i družio, i dalje sam u dobrim odnosima. Oni znaju kad ja radim da je to nešto što nosi tenzije. Ali, sve to ide, kako često kažemo, u rok službe, jer želim da krajnji rezultat bude onakav kakav sam zamislio”.

Od starih pevača, konkretno  Lea Martina i Cuneta Gojkovića najviše je naučio. – Često smo razgovarali dok sam stvarao karijeru. To su gospoda, izvanredni ljudi koji su živeli i stvarali u jedno drugačije vreme. Jer, po meni, danas živimo u kolektivnoj šizofreniji, globalno. Mislim da je sve krenulo od te nesrećne korone, to jest, u periodu iz kog se svaki čas nižu akcija i reakcija na svim stranama sveta i u našim životima, to nekako kao da se samo od sebe nastavlja. Nadam se da će svet da se smiri. Na društvenim mrežama je svakome dostupno da kaže šta misli i želi, ne razmišljajući da li će to nekoga da uvredi ili povredi. To nije sloboda. Iz tog razloga, mislim da je ovo drugačije vreme od onoga u kom su legende naše muzike stvarale. Posebno mi je drago bilo da sa njima razmenjujem iskustva, da slušam kada bi pričali o svojim turnejama i druženjima. Nekako su muzičari bili zajednica, ekipa iz istog autobusa. Kod nas današnjih je individualizam malo više 'iskočio' u prvi plan”, priča o uzorima.

Na pitanje kako da se deca, koja su najviše na meti društvenih mreža, drže u tom „ludilu”, popularni pevač i autor odgovara: „Roditelji moraju da se bave svojom decom, da im objasne uvek zašto nešto jeste, a nešto nije dobro. Kao i zbog čega se nešto dešava. Ali u ubrzanom i turbulentnom vremenu u kom živimo, ljudi zapostavljaju decu. Moja deca su velika – sin ima 20 godina i studira, ćerka je u drugom razredu gimnazije. To su već prilično formirani ljudi, ali i dalje imamo o čemu da raspravljamo, roditelju je dete zauvek dete.  I dalje se držimo, kako mi to volimo da kažemo – obavezno putujemo i dalje zajedno, idemo re(n)dom, kako se mi izrazimo kad krenemo po Srbiji ili po Evropi. Volim da putujem sa porodicom i to je – naše vreme.

Deca nisu došla na promociju ne želeći publicitet, a nije bio siguran ni da supruga želi da se s njim fotografiše za novine, jer je oduvek skromno želela da ostane po strani od kamera.

– Od dece sam već dobio „zabranu” da pričam o njima ili prosleđujem medijima zajedničke fotografije. Kao klincima, bilo im je zanimljivo što je tata poznat, sada kada su veliki ne žele da se na osnovu toga pojavljuju u medijima, dodaje.

Tri muzičke generacije

U poslednje dve godine gotovo da  ne stiže da ide u pozorište, da se bavi sportom i bilo čim sem muzikom, objašnjava, jer je sebe za 2,5 decenije bavljenja tonovima „častio” video projektom koji je nazvao „25ica”. To je retrospektiva njegove karijere kroz lik dečaka koji je počeo razvlačeći po kući harmoniku.

– Moj otac Zoran je po kafanama svirao gitaru i pevao, prekinuvši tako mlinarsku tradiciju naše zaječarske porodice. Moj pradeda je konstruisao mlinove po celoj Timočkoj krajini, a i deda je bio mlinar. Ipak, kada je video da „drndam” tatinu gitaru, deda mi je kupio harmoniku koju sam razvlačio po kući neprestano. U tim mojim početnim, užasnim zvucima harmonike, samo deda je uživao govoreći „Bravo majstore”, a naročito kada mu se isprazne baterije na slušnom aparatu ili zaboravi da ga stavi na uši. Očajni roditelji, odlučili su da me upišu u muzičku školu. Tako sam pošao očevim stopama, baš kao što je i moj sin kao talentovan upisao muzičku, premda se posle ispisao shvativši da ima oblasti koje ga više zanimaju, a sa čim sam se složio. Jer, muzici morate da budete predani da bi ona postala vaš životni uspeh. Od upisivanja u muzičku sam uvek bio redovan i ozbiljan na časovima solfeđa, ali  sam nastavio da negujem u sebi tog klinju čija je najdraža igračka bila harmonika, odnosno i danas je to muzika. I, malo po malo, svima se učinilo da to pevanje nije loše. Tako se taj mali zaigrao i počeo da piše neku svoju muziku. Evo i danas se igra, taj klinac koji je najbolji deo mene. I dan danas brinem o tim derištu, jer da njega nije nikako se ne bih snašao u ovom svetu u kom „matorani” baš i ne znaju da se igraju, rekao je s velikim ponosom predstavljajući „25-icu”.

Ipak, i pored velike predanosti svom poslu, Željko je pronašao „ventile” za stres u vinogradu. Veliki ljubitelj vina i dobrih rakija, učeći od porodice Lakićević sa Kosmeta, počeo je i sam da ih proizvodi.

„Još nisam bio na vinogradima Metohije, ali potičem iz negotinskog kraja gde je vinarska tradicija stara i vredna. Pomogli su mi i divni ljudi iz bratstva manastira Bukovo, iz mog rodnog kraja, a neke od njih poznajem iz muzičke škole. Njihovo vino i rakija su nadaleko poznati i priznati”.

U ovom manastiru, čije je bratstvo došlo na proslavu jubileja, muzičar je našao destilate iz najbolje prave rakisjke buradi, i to još od 2014. godine. Nema brze, a dobre proizvodnje rakije, kako tvrdi. Zabavlja ga, naročito, rad u vinogradu, ali i pravljenje kupaža vina od sorti kabernea – suvinjon i franka – kao i merloa. Iz destilerije sa Goča nabavlja ih za proizvodnju u beogradskoj Umci. „Danas nema potrebe da imate svoju vinariju ili vinograd, ako želite da se bavite tajnama takozvanog napitka bogova”, kako kaže.

Na kraju, svojim prijateljima je poručio: „Neću imati sa kim da ostanem mlad, ako vi ostarite. Iako se klinac u meni i ja ne slažemo uvek najbolje, kad udovoljavam sebi, udovoljavam i drugima. Srce je da se daje, a ne samo da se ima”

Mirjana Nikić

1 a, b

2 Uoči razgovora i promocioje Foto Anđela Stojanović

3 

4 

Broji od „Žene kao ti”

Godine brojim od pesme „Žena kao ti” Vlade Georgijeva s kojom sam prvi put nastupio medijski, na Sunčanim skalama 2000. jer sam pre toga pevao na splavovima, rekao je Željko, dok se u pozadini našeg razgovora čulo kako peva hitove „Pratiš me u stopu”, „Nisam od juče”, „Voli me i ne voli”, kao i poznate pesme „Zanjiši kukovima” i „Samo moja”, što je naziv i njegovog prvog albuma. Novija pesma „Željo moja jedina” je jedna od njegovih najslušanijih numera. Romantičnoj noti, iako precizan i zahtevan u poslu, ostao je i dan danas veran.