Вечити романтик

Као што пролази живoт у ком сви имамо разне турбуленције, успоне и падове, тако протиче музичка или било која каријера. Данас сам увежбан да после сваког  пада или потреса нешто научим и да из недаће изађем јачи. Често се шалим, али и не шалим, да највећу захвалност дугујем онима који нису желели или нису могли да ми помогну. Јер, да није њих никад не бих био оно што сам данас, рекао је за „Магазин” кантаутор Жељко Васић ког најбоље карактерише сопствена песма „Вечити романтик”, на прослави 25 година успешне каријере у препуној Кристалној дворани.

Шта га је највише „кочило”, које су то турбуленције биле? Како их је превазилазио, има ли савет за младе уметнике? Шта каже о свом путу после четврт века?

„Главни изазов био је начин на који се ја бавим музиком, а који је када подвучем црту после 25 година, један чисти хедонизам. Ја сам удовољавао себи, својој особености, у жудњи за квалитетом. Нисам подилазио тренутним укусима сцене. Мој начин је, зато, онај тежи пут и не бих могао никоме да га препоручим, јер они који се одлуче за такво путовање кроз свет актуелне музике углавном одустају. Можда сам ја имао и среће и снаге. Јер, неко сам ко је изузетно упоран када нешто жели, некада и по сваку цену, и то често на штету себе, никада других. Генерално, то јесте тежак пут, али је срећа у превазилажењу проблема и свега што те спутава. Из тешкоће излазиш срећан када си је пребродио”.

Захвалан је, наравно, и колегама који су били уз њега му на том путу, поштујући их, јер сам за себе каже да им није био „лак сарадник”: „Ако то чујете од њих, истина је. Захвалан сам Влади Георгијеву, Ранку Слијепчевићу, Банету Опачићу, професорки Драгани Јовановић, чувеном Марету и другима, али сам, ипак, коначне одлуке о ауторској песми увек доносио сам. Јер, на крају, имам своје погледе и сопствену естетику и било ко од сарадника може озбиљно да ме убеди да нешто променимо ако ми изнесе прихватљиве аргументе, као што аргументовано могу стриктно да одбијем да било шта у музици или тексту мењамо. Када радимо заједно, волим конструктивни разговор. Ако неко хоће да се нешто промени само зато што му се другачије више допада, мене то не интересује, већ хоћу да знам озбиљан разлог за то. С таквим ставом је  тешко опстати на сцени, јер, бављење музиком није егзактан посао и на крају се, опет, све своди на укусе. Ипак сам решио да увек ја будем тај који ће одлучити шта и како желим да снимам, како ће то све да изгледа пред публиком. Добро је испало, јер са свим сарадницима, са којима сам се успут и дружио, и даље сам у добрим односима. Они знају кад ја радим да је то нешто што носи тензије. Али, све то иде, како често кажемо, у рок службе, јер желим да крајњи резултат буде онакав какав сам замислио”.

Од старих певача, конкретно  Леа Мартина и Цунета Гојковића највише је научио. – Често смо разговарали док сам стварао каријеру. То су господа, изванредни људи који су живели и стварали у једно другачије време. Јер, по мени, данас живимо у колективној шизофренији, глобално. Мислим да је све кренуло од те несрећне короне, то јест, у периоду из ког се сваки час нижу акција и реакција на свим странама света и у нашим животима, то некако као да се само од себе наставља. Надам се да ће свет да се смири. На друштвеним мрежама је свакоме доступно да каже шта мисли и жели, не размишљајући да ли ће то некога да увреди или повреди. То није слобода. Из тог разлога, мислим да је ово другачије време од онога у ком су легенде наше музике стварале. Посебно ми је драго било да са њима размењујем искуства, да слушам када би причали о својим турнејама и дружењима. Некако су музичари били заједница, екипа из истог аутобуса. Код нас данашњих је индивидуализам мало више 'искочио' у први план”, прича о узорима.

На питање како да се деца, која су највише на мети друштвених мрежа, држе у том „лудилу”, популарни певач и аутор одговара: „Родитељи морају да се баве својом децом, да им објасне увек зашто нешто јесте, а нешто није добро. Као и због чега се нешто дешава. Али у убрзаном и турбулентном времену у ком живимо, људи запостављају децу. Моја деца су велика – син има 20 година и студира, ћерка је у другом разреду гимназије. То су већ прилично формирани људи, али и даље имамо о чему да расправљамо, родитељу је дете заувек дете.  И даље се држимо, како ми то волимо да кажемо – обавезно путујемо и даље заједно, идемо ре(н)дом, како се ми изразимо кад кренемо по Србији или по Европи. Волим да путујем са породицом и то је – наше време.

Деца нису дошла на промоцију не желећи публицитет, а није био сигуран ни да супруга жели да се с њим фотографише за новине, јер је одувек скромно желела да остане по страни од камера.

– Од деце сам већ добио „забрану” да причам о њима или прослеђујем медијима заједничке фотографије. Као клинцима, било им је занимљиво што је тата познат, сада када су велики не желе да се на основу тога појављују у медијима, додаје.

Три музичке генерације

У последње две године готово да  не стиже да иде у позориште, да се бави спортом и било чим сем музиком, објашњава, јер је себе за 2,5 деценије бављења тоновима „частио” видео пројектом који је назвао „25ица”. То је ретроспектива његове каријере кроз лик дечака који је почео развлачећи по кући хармонику.

– Мој отац Зоран је по кафанама свирао гитару и певао, прекинувши тако млинарску традицију наше зајечарске породице. Мој прадеда је конструисао млинове по целој Тимочкој крајини, а и деда је био млинар. Ипак, када је видео да „дрндам” татину гитару, деда ми је купио хармонику коју сам развлачио по кући непрестано. У тим мојим почетним, ужасним звуцима хармонике, само деда је уживао говорећи „Браво мајсторе”, а нарочито када му се испразне батерије на слушном апарату или заборави да га стави на уши. Очајни родитељи, одлучили су да ме упишу у музичку школу. Тако сам пошао очевим стопама, баш као што је и мој син као талентован уписао музичку, премда се после исписао схвативши да има области које га више занимају, а са чим сам се сложио. Јер, музици морате да будете предани да би она постала ваш животни успех. Од уписивања у музичку сам увек био редован и озбиљан на часовима солфеђа, али  сам наставио да негујем у себи тог клињу чија је најдража играчка била хармоника, односно и данас је то музика. И, мало по мало, свима се учинило да то певање није лоше. Тако се тај мали заиграо и почео да пише неку своју музику. Ево и данас се игра, тај клинац који је најбољи део мене. И дан данас бринем о тим деришту, јер да њега није никако се не бих снашао у овом свету у ком „маторани” баш и не знају да се играју, рекао је с великим поносом представљајући „25-ицу”.

Ипак, и поред велике преданости свом послу, Жељко је пронашао „вентиле” за стрес у винограду. Велики љубитељ вина и добрих ракија, учећи од породице Лакићевић са Космета, почео је и сам да их производи.

„Још нисам био на виноградима Метохије, али потичем из неготинског краја где је винарска традиција стара и вредна. Помогли су ми и дивни људи из братства манастира Буково, из мог родног краја, а неке од њих познајем из музичке школе. Њихово вино и ракија су надалеко познати и признати”.

У овом манастиру, чије је братство дошло на прославу јубилеја, музичар је нашао дестилате из најбоље праве ракисјке буради, и то још од 2014. године. Нема брзе, а добре производње ракије, како тврди. Забавља га, нарочито, рад у винограду, али и прављење купажа вина од сорти кабернеа – сувињон и франка – као и мерлоа. Из дестилерије са Гоча набавља их за производњу у београдској Умци. „Данас нема потребе да имате своју винарију или виноград, ако желите да се бавите тајнама такозваног напитка богова”, како каже.

На крају, својим пријатељима је поручио: „Нећу имати са ким да останем млад, ако ви остарите. Иако се клинац у мени и ја не слажемо увек најбоље, кад удовољавам себи, удовољавам и другима. Срце је да се даје, а не само да се има”

Мирјана Никић

1 а, б

2 Уочи разговора и промоциоје Фото Анђела Стојановић

3 

4 

Броји од „Жене као ти”

Године бројим од песме „Жена као ти” Владе Георгијева с којом сам први пут наступио медијски, на Сунчаним скалама 2000. јер сам пре тога певао на сплавовима, рекао је Жељко, док се у позадини нашег разговора чуло како пева хитове „Пратиш ме у стопу”, „Нисам од јуче”, „Воли ме и не воли”, као и познате песме „Зањиши куковима” и „Само моја”, што је назив и његовог првог албума. Новија песма „Жељо моја једина” је једна од његових најслушанијих нумера. Романтичној ноти, иако прецизан и захтеван у послу, остао је и дан данас веран.