Silueta večne ljubavi u fontani vremena
Mermerni hram šaha Džahana koji menja nijanse tokom dana, priča je o potrazi za savršenstvom i večnom ljubavlju, koja dovodi šest miliona turista godišnje
Poslednjih desetak od 200 kilometara od Delhija do Agre, na putu kroz Indiju ka jugoistoku do jednog od sedam svetskih čuda – hrama Tadž Mahal, protiče u dugoj agoniji saobraćajnog haosa. Dok naš vozač ne skida prste sa sirene, između njega i kamiona ispred promiču svaki čas u svim pravcima automobili „nakićeni” raznim tovarom i motorcikli, a na zahteve jednog putnika da se nakratko pauzira on ne odgovara, jer se u zaustavnoj traci kreću kamile natovarene balama pamuka, žene s bebama umotanim u sari i s tovarom na glavi, mistični starci belih brada. Ispred svaštarskih radnjica, devojke s narukvicama i muškarci s magnetima zovu da napumpaju gumu, nameštaju kosti ili čiste začepljene uši...
Obradovani što najzad stižemo, nas 22 evropska novinara u gostima Vlade Indije, srećno ulazimo u otvorene mini buseve koji od parkinga voze do ulaza u mauzolej. Ali, ta radost je kratko trajala – u pažljivom pretresanju svakog posetioca na ulazu, osim svih upaljača i elektronskih cigara, novinarima su oduzete kamere i bežični mikrofoni ili „bubice”. Objašnjenja nisu pomogla...
I taman kad su neki od televizijskih novinara revoltirani hteli da se vrate, pred nama se stvorio skoro „sedativni” prizor: grandiozni, na suncu stakleno beli hram usred tropskog rastinja, koji u popodnevnoj vrelini deluje kao lebdi. Nastupa tajac, usred žamora reke ljudi koji hrle ka neobjašnjivoj harmoniji i simetriji u belom mermeru, koja očigledno već četiri veka odoleva izazovima vremenskih prilika i povremene verske mržnje između hinduista i muslimana.
Hram, simetrične mešavine persijskog, mogulskog i indijskog stila, koji na vremenske promene odgovara tako što menja boju pod suncem, kišom i mesecom – fascinantan je ne samo za ljubitelje arhitekture. Ljude iz celog sveta, na dug put do kapija kroz koje godišnje prođe šest miliona posetilaca, pokreće priča o ljubavi zbog koje je, po predanju, nastao.
Legenda koju nam priča vodič Šemsedin Han, počinje tako što je Hurem, princ islamske dinastije Mogula koja je vladala Indijom od početaka 16. do sredine 19. veka, šetajući Delhijem primetio četrnestogodišnju Persijanku koja prodaje svilu. Iz ljubavi na prvi pogled, rodilo se četrnaesetoro dece, ali pošto Mumtaz Mahal (Dragulj palate – ime koje joj je suprug dao) na poslednjem porođaju umire, tada već Veliki mogul, šah Džahan ispunjava njene želje sa samrtne postelje. Pored zahteva da se više ne ženi i čuva decu, Mahal je tražila da joj posećuje grob i – sagradi večni hram njihove ljubavi, koji po njoj i dobija ime.
Mitovi o glavnom arhitekti
Za gradnju se veliki državnik odlučuje tek kada 10 dana odboluje zatvoren u odajama iz kojih izlazi potpuno sed. Po njegovoj naredbi počinje gradnja Tadž Mahala koja traje 22 godine i u kojoj je učestvovalo više od 22.000 inženjera i zanatlija, radeći danju i noću. Razna su predanja i zapisi o arhitektama, počev od onog da im je učitelj bio Mimaru Sinan koji je projektovao Most na Drini, preko priče da je glavni arhitekta bio Evropljanin, Italijan Đeronimo Verone kog je doveo fratar Manrike okupljajući na gradilištu graditelje, vajare i juvelire (ugrađeno je 28 vrsta dragog kamenja) – koju je zdušno prihvatila britanska kolonijalna uprava – sve do Ahmada Lahaurija koji je izgradio carsku tvrđavu u Agri. I pored svih ovih i, najzad, tvrdnji hindu nacionalista da uopšte šah nije graditelj tvrđave, već da su to indijski vladaoci Radžputi, preovlađuje mišljenje da je Džahan osmislio izgled hrama, ne želeći da bude samo ktitor. Ovo nagađanje prate i mitovi kako je graditelje oslepeo, odsekao im šake, a neke i pogubio „kako nikada ne bi izgradili nešto lepše”.
Svakako, sagrađen je tako da stvara iluziju veličine koju u stvari nema. Na ulazu u mauzolej, uklesane su reči: „Dušo , odmaraj u umetnosti. Vrati se Alahu u miru i neka on bude sa tobom”. Grobnica voljene Mahal, kasnije i šaha, nalazi se u centru mauzoleja, gde je dok sam fotografisala mermerne ukrase telefonom, radnik obezbeđenja hteo trajno da mi ga oduzme. Kako smo vodič i ja žustro objasnili da je to sredstvo za rad i da u velikoj gužvi nismo čuli upozorenje da je unutra zabranjeno i slikanje – uspeli smo da spasimo ovonastale fotografije. I grobnica, iz svakog ugla, izgleda drugačije i mermer menja nijanse. Na izlazu, pruža se pogled na veliku fontanu u parku i na odraz hrama kao siluete večne ljubavi u vodi kao u vremenu.
Šah Džahan proveo je poslednjih osam godina u zatočeništvu svog sina prestolonaslednika u Crvenoj tvrđavi u Agri, u koju je još njegov deda preselio carski dvor iz Delhija. U tvrđavu od crvenog peščara on je uneo beli mermer kao simbol čistoće, gledajući dop kraja života iz Jasminove kule, preko reke Jamune, hram koji je u spomen na Mahal podigao. U tvrđavi je pravio mermerna udubljenja za sveće, kako bi njegova „tamnica” zasijala s porukom neuništive večne ljubavi.
I zaista, carstva su propadala i vekovi prolazili, a ovo svetsko čudo opstaje u i dalje najsiromašnojoj indijskoj državi Utar Pradeš, kao simbol tragične ljudske želje za savršenstvom u nesavršenom svetu. U predvečerje kad se mnogi vraćaju iz obilaska, na ulicama okolo niko ne pali svetla. Dok keramičari prave svetleće figurice hrama, tamošnji stanovnici ili veruju da ih Tadž osvetljava svojom pričom ili – štede struju. Primećujemo da se brisači, u povratku iz hrama koji je ponos savremene Indije, na povremenoj kišici i ne uključuju.
Kap kiše
U Indiji i danas „vlada” legenda da svake godine na Tadž Mahal padne samo jedna kap kiše. Ona je inspirisala pesnika Rabindrata Tagorea na čuvenu sentencu: „Tadž mahal je suza na obrazu vremena”. Ipak, istina je da monsunske kiše zaliju i kube i sva četiri minareta, cvećnjake i travnjak tako da po okolini ostavljaju bare dugo ustajale vode koje su povremeno bile i carstva malaričnih komaraca. Borci za očuvanje Tadža ističu kako reka Jamuna u koju su uronjeni njegovi temelji presušuje zbog industrije, zagađenja i seče šuma, a od kako je ustanovljeno da mauzolej menja boju i žuti, preduzimaju se ozbiljne mere zaštite tako da su lokalne elektrane sa uglja prešle na gas. Agra, smeštena u prašnjavoj ravnici, polako sa usponom Indije postaje solarni grad, tako da Projekat čiste energije spašava svetsko čudo sa UNESKO-ve liste od propadanja.
Paunov presto
„Prizor ovog zdanja, stvara prizore tuge. I sunce i mesec liju iz očiju”, reči su šaha Džahana koji je bio poznat po velikodušnosti prema prijateljima, sirotinji i graditeljima hramova, a istovremno ga je pratio glas da je na presto došao pobivši svoju braću. U skladu sa mnogim kontrastima Indije, postoji i legenda da je želeo da podigne istovetan crni mauzolej, a dva hrama bi spajao most. Ali, svakako je tačno da je kada je postao šah uživao u velikoj raskoši i sedeo na „Paunovom tronu” ukaršenom rubinima, safirima o biserima, koji je zbog slavnog dijamanta „koh i nur” završio, kažu u Agri, u riznici britanske krune.
