Силуета вечне љубави у фонтани времена
Мермерни храм шаха Џахана који мења нијансе током дана, прича је о потрази за савршенством и вечном љубављу, која доводи шест милиона туриста годишње
Последњих десетак од 200 километара од Делхија до Агре, на путу кроз Индију ка југоистоку до једног од седам светских чуда – храма Таџ Махал, протиче у дугој агонији саобраћајног хаоса. Док наш возач не скида прсте са сирене, између њега и камиона испред промичу сваки час у свим правцима аутомобили „накићени” разним товаром и моторцикли, а на захтеве једног путника да се накратко паузира он не одговара, јер се у зауставној траци крећу камиле натоварене балама памука, жене с бебама умотаним у сари и с товаром на глави, мистични старци белих брада. Испред сваштарских радњица, девојке с наруквицама и мушкарци с магнетима зову да напумпају гуму, намештају кости или чисте зачепљене уши...
Обрадовани што најзад стижемо, нас 22 европска новинара у гостима Владе Индије, срећно улазимо у отворене мини бусеве који од паркинга возе до улаза у маузолеј. Али, та радост је кратко трајала – у пажљивом претресању сваког посетиоца на улазу, осим свих упаљача и електронских цигара, новинарима су одузете камере и бежични микрофони или „бубице”. Објашњења нису помогла...
И таман кад су неки од телевизијских новинара револтирани хтели да се врате, пред нама се створио скоро „седативни” призор: грандиозни, на сунцу стаклено бели храм усред тропског растиња, који у поподневној врелини делује као лебди. Наступа тајац, усред жамора реке људи који хрле ка необјашњивој хармонији и симетрији у белом мермеру, која очигледно већ четири века одолева изазовима временских прилика и повремене верске мржње између хиндуиста и муслимана.
Храм, симетричне мешавине персијског, могулског и индијског стила, који на временске промене одговара тако што мења боју под сунцем, кишом и месецом – фасцинантан је не само за љубитеље архитектуре. Људе из целог света, на дуг пут до капија кроз које годишње прође шест милиона посетилаца, покреће прича о љубави због које је, по предању, настао.
Легенда коју нам прича водич Шемседин Хан, почиње тако што је Хурем, принц исламске династије Могула која је владала Индијом од почетака 16. до средине 19. века, шетајући Делхијем приметио четрнестогодишњу Персијанку која продаје свилу. Из љубави на први поглед, родило се четрнаесеторо деце, али пошто Мумтаз Махал (Драгуљ палате – име које јој је супруг дао) на последњем порођају умире, тада већ Велики могул, шах Џахан испуњава њене жеље са самртне постеље. Поред захтева да се више не жени и чува децу, Махал је тражила да јој посећује гроб и – сагради вечни храм њихове љубави, који по њој и добија име.
Митови о главном архитекти
За градњу се велики државник одлучује тек када 10 дана одболује затворен у одајама из којих излази потпуно сед. По његовој наредби почиње градња Таџ Махала која траје 22 године и у којој је учествовало више од 22.000 инжењера и занатлија, радећи дању и ноћу. Разна су предања и записи о архитектама, почев од оног да им је учитељ био Мимару Синан који је пројектовао Мост на Дрини, преко приче да је главни архитекта био Европљанин, Италијан Ђеронимо Вероне ког је довео фратар Манрике окупљајући на градилишту градитеље, вајаре и јувелире (уграђено је 28 врста драгог камења) – коју је здушно прихватила британска колонијална управа – све до Ахмада Лахаурија који је изградио царску тврђаву у Агри. И поред свих ових и, најзад, тврдњи хинду националиста да уопште шах није градитељ тврђаве, већ да су то индијски владаоци Раџпути, преовлађује мишљење да је Џахан осмислио изглед храма, не желећи да буде само ктитор. Ово нагађање прате и митови како је градитеље ослепео, одсекао им шаке, а неке и погубио „како никада не би изградили нешто лепше”.
Свакако, саграђен је тако да ствара илузију величине коју у ствари нема. На улазу у маузолеј, уклесане су речи: „Душо , одмарај у уметности. Врати се Алаху у миру и нека он буде са тобом”. Гробница вољене Махал, касније и шаха, налази се у центру маузолеја, где је док сам фотографисала мермерне украсе телефоном, радник обезбеђења хтео трајно да ми га одузме. Како смо водич и ја жустро објаснили да је то средство за рад и да у великој гужви нисмо чули упозорење да је унутра забрањено и сликање – успели смо да спасимо овонастале фотографије. И гробница, из сваког угла, изгледа другачије и мермер мења нијансе. На излазу, пружа се поглед на велику фонтану у парку и на одраз храма као силуете вечне љубави у води као у времену.
Шах Џахан провео је последњих осам година у заточеништву свог сина престолонаследника у Црвеној тврђави у Агри, у коју је још његов деда преселио царски двор из Делхија. У тврђаву од црвеног пешчара он је унео бели мермер као симбол чистоће, гледајући доп краја живота из Јасминове куле, преко реке Јамуне, храм који је у спомен на Махал подигао. У тврђави је правио мермерна удубљења за свеће, како би његова „тамница” засијала с поруком неуништиве вечне љубави.
И заиста, царства су пропадала и векови пролазили, а ово светско чудо опстаје у и даље најсиромашнојој индијској држави Утар Прадеш, као симбол трагичне људске жеље за савршенством у несавршеном свету. У предвечерје кад се многи враћају из обиласка, на улицама около нико не пали светла. Док керамичари праве светлеће фигурице храма, тамошњи становници или верују да их Таџ осветљава својом причом или – штеде струју. Примећујемо да се брисачи, у повратку из храма који је понос савремене Индије, на повременој кишици и не укључују.
Кап кише
У Индији и данас „влада” легенда да сваке године на Таџ Махал падне само једна кап кише. Она је инспирисала песника Рабиндрата Тагореа на чувену сентенцу: „Таџ махал је суза на образу времена”. Ипак, истина је да монсунске кише залију и кубе и сва четири минарета, цвећњаке и травњак тако да по околини остављају баре дуго устајале воде које су повремено биле и царства маларичних комараца. Борци за очување Таџа истичу како река Јамуна у коју су уроњени његови темељи пресушује због индустрије, загађења и сече шума, а од како је установљено да маузолеј мења боју и жути, предузимају се озбиљне мере заштите тако да су локалне електране са угља прешле на гас. Агра, смештена у прашњавој равници, полако са успоном Индије постаје соларни град, тако да Пројекат чисте енергије спашава светско чудо са УНЕСКО-ве листе од пропадања.
Паунов престо
„Призор овог здања, ствара призоре туге. И сунце и месец лију из очију”, речи су шаха Џахана који је био познат по великодушности према пријатељима, сиротињи и градитељима храмова, а истовремно га је пратио глас да је на престо дошао побивши своју браћу. У складу са многим контрастима Индије, постоји и легенда да је желео да подигне истоветан црни маузолеј, а два храма би спајао мост. Али, свакако је тачно да је када је постао шах уживао у великој раскоши и седео на „Пауновом трону” укаршеном рубинима, сафирима о бисерима, који је због славног дијаманта „кох и нур” завршио, кажу у Агри, у ризници британске круне.
